Простори за уметност

Даница Јововић Продановић (Фото: Лична архива)

Једна од великих тема овогодишњег 59. Октобарског салона јесте питање простора у коме Октобарски салон може или треба да се одржава, односно непостојање таквог простора будући да ће овогодишње издање бити раштркано. Саговорница на ову тему је архитекта Даница Јововић Продановић, уредник програма Културног центра Београда и члан Одбора Октобарског салона, која се питањима салона и простора за уметност заједно и одвојено бавила током готово целокупног свог професионалног ангажмана.

Колико има простора у Београду који су грађени за намену репрезентативних привремених изложби релевантне савремене уметничке продукције?

Колико је мени познато, таквих простора готово да нема. Ако изузмемо изградњу две музејске зграде (Музеј савремене уметности и Музеј историје Југославије, бивши Музеј 25. мај), од којих ниједна заправо није мишљења за ове намене и Салона МСУБ, који јесте планиран за ове потребе, али за изложбе мањих формата програмираних пре свега од стране Музеја, простори за савремену уметност и нису грађени. Чињеница да су и ови изложбени простори грађени шездесетих година прошлог века такође много говори о позицији савремене уметности.

Како се такви простори планирају, а како спроводе?

Простори за културу, у ужем смислу за ликовне или визуелне уметности, планирају се урбанистичким плановима различитих нивоа, као што се планирају и све друге намене неопходне за живот и функционисање града: инфраструктура, становање, индустрија, образовање, здравство... То значи да се од нивоа целе земље, региона и града па до суседства или месне заједнице планирају одговарајући простори за културу и уметност. У извесном смислу на једном нивоу бар у Београду мрежа таквих институција постоји, опстала је из неких претходних времена. То су бивши домови културе, раднички универзитети, а данас установе културе „Пароброд”, „Божидарац”, „Влада Дивљан”, „Ђуро Салај”. Њихово поље рада је драгоцено, али локалног карактера. Треба размишљати даље о следећем нивоу и ту се застало, одавно. Планови се очигледно не спроводе – да ли је питање финансија или култура, просто није на дневном реду, није приоритет. С друге стране, живимо у време турбулентних друштвених превирања, инвеститорски урбанизам и архитектура присутни су на сваком кораку. Одговорна држава морала би да се одговорно односи према спровођењу планских докумената и да тражи начин како да помири потребе заједнице и тржишта. Постоје модели и то је посебна и комплексна тема, на коју свакако могу да дају одговоре позванији и стручнији од мене.

Где је у том дијапазону био Октобарски салон током своје историје од 1960. године, као најрепрезентативнија манифестација за ликовну уметност? Које просторе је он користио и из којих разлога су се ти простори мењали?

Први Октобарски салон 1960. године одржан је у Уметничком павиљону у Масариковој улици. Павиљон је као привремен, с роком употребе од пет година, подигнут за потребе „већих и мањих манифестација изложбеног карактера”. И тако привремен, остао је у употреби до изградње јавне гараже на том месту осамдесетих година. Октобарски салон се у овом простору одржавао 14 година, до 1974. године. Како се обим манифестације ширио, укључена је и примењена уметност, јавила се потреба за додатним просторима, укључује се тадашња Галерија Улуса у Улици Вука Караџића и Музеј примењених уметности. Од 1975. до 1989. Октобарски салон се одржава у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. Због све већег броја учесника, различитих медија и све захтевнијих изложбених поставки „Октобарцу” павиљон постаје тесан. Тако да се поред „Цвијете” и Ликовне галерије КЦБ, изложба организује у више излагачких простора, често је то и по десетак галеријских и вангалеријских простора. Са интернационализацијом манифестације, излагачке потребе постају још веће, па се поред постојећих улази у адаптације, додуше привременог карактера, празних и годинама некоришћених простора попут Јавног купатила у Душановој улици, магацина издавачког предузећа „Просвета” у Улици Краљевића Марка, а касније и фасцинантног простора бивше Војне академије, а сада Музеја града Београда у Ресавској улици. Добра страна тог откривања и делимичног привођења намени ових простора је да су неки од њих остали у функцији и да се, мада не потпуно условни, користе за потребе културе.

Због чега Павиљон „Цвијета Зузорић” није адекватан простор за ову намену Октобарског салона, као простор у коме се историјски одржавао ОС?

Павиљон „Цвијета Зузорић” је диван простор, настао као иницијатива уметника, а финансиран добротворним прилозима мислећих људи свог времена. Пројектовао га је у складу са стандардима епохе Бранислав Којић. Павиљон је био искорак за то време, такође и једини већи излагачки простор. До његове изградње 1928. године уметници су излагали по школама, гимназијама, министарствима... У сталном недостатку простора за уметност седамдесетих година овај простор је реконструисан, додата му је галерија. Тиме је он нешто добио, али доста тога и изгубио, пре свега на свом монументалном волумену који је велика излагачка предност. Савременој уметности која је искорачила из зидних тзв. галеријских формата потребни су већи, флексибилнији простори. Павиљон „Цвијета Зузорић”, као простор који се традиционално везује за Октобарски салон, може и треба да буде једно од места ове манифестације, али то више не може да буде и једино место за Октобарски салон. И на крају, морам да подсетим да је стање павиљона веома, веома лоше и сигурна сам да би они добронамерни људи који су уложили сопствена средства у његову изградњу на ползу уметности данас били веома тужни кад би видели у каквом је стању. Надам се да иницијатива, и не само иницијатива већ и пројекат који је урадио градски Завод за заштиту споменика културе за његову обнову, неће бити заборављен, а објекат препуштен пропадању.

Који би били идеални услови и за одржавање изложбе обима Октобарског салона?

Идеални услови не постоје за савремену уметности, али свакако би било добро да на нивоу града, како је у једном тренутку почетком двехиљадитих било планирано, постоји Градска галерија – kunsthalle, велики, флексибилан и технички добро опремљен изложбени простор, који би могао бити коришћен за Октобарски салон и друге велике изложбе. Истовремено и поред оваквог централног простора сигурно би увек били потребни и неки алтернативни или јавни простори, који се траже и усклађују с потребама уметника и њихових радова. У уметности се не може све испланирати. Колико изложбени услови условљавају квалитет представљања радова и њиховог посредовања стручној и широкој јавности?

Услови излагања у великој мери доприносе квалитету представљања радова и то је неупитно. Ми смо се само навикли услед хроничног недостатка излагачких простора, па услед честог постављања изложби у непримереним и импровизованим просторима да се савремена уметност код нас често перципира као уметност којој припадају алтернативни простори. То није тако и не треба тако да буде. Поједини радови свакако траже и треба да добију алтернативно окружење, али то не сме да буде правило. Цитираћу Мрђана Бајића, који је својевремено на питање да ли је Београду потребна градска галерија изјавио: „Замислите Битеф у позориштима без квалитетне расвете и са пропадалиштима која не раде. Замислите Фест у малој сали с лошим звуком. Замислите изведбу Филхармоније без пристојних инструмената или Сајам књига у предворју, рецимо, Дома синдиката. Е тако, укратко, изгледају овдашње изложбе. градска галерија? Да! Без секунде размишљања.”

Да ли постоји бојазан да би простор који би евентуално и био наменски грађен или приведен намени која би задовољавала репрезентативне излагачке потребе ОС могао да буде злоупотребљен наменом за – на пример – комерцијалне или неуметничке догађаје?

Ми смо уплашени и не без разлога од разних врста злоупотреба, али не можемо одустајати од добрих идеја за рад из бојазни шта би било ако би било, јер онда никада неће ни бити. То што ме питате је питање културне политике и начина организовања и финансирања неке будуће институције. Има толико добрих примера, да је само питање озбиљног планирања и програмирања да се добије и добар резултат. С друге стране, не можемо увек бежати од тржишта, али и то, кад је паметно и умерено није страшно, напротив, може бити добро. Али за сада смо далеко од тога.