Vrh ledenog brega

U autobiografskom i autopoetičkom tekstu pod naslovom „Šta sam to radio” Dušan Radović (29. 11. 1922–16. 8. 2008) kaže: „Kada danas pogledam – ŠTA SAM TO RADIO – čini mi se da sam više eksperimentisao, tražio kako se sve može pisati za decu nego što sam pisao i ostvarivao neke svoje mogućnosti.”

Na prvi pogled, ova izjava može da deluje kao izraz preterane, prigodne skromnosti. Međutim, u nastavku teksta, Radović objašnjava: „Svi drugi pišu svoje pesme i priče, seju i neguju svoj cvet, a ja sebi ličim na geometra koji traži, meri i utvrđuje šta sve pripada deci i literaturi za decu.”
Druga izjava pomaže nam da i prvu posmatramo u novom svetlu, a čitav Radovićev tekst pretvara u vrhunsku poetičku samoanalizu. Jer, zaista, jedna od ključnih tajni vrednosti Duškovog dela sastoji se u tome što je područje dečje literature uspeo da – u tematskom, formalnom i suštinskom smislu – do neslućenih granica proširi. On „eksperimentiše” tražeći forme u kojima se malom čoveku na njemu razumljiv način mogu saopštiti opšteljudske istine, forme u kojima se može artikulisati njegova potreba za jezičkom igrom i aktivisati nesaglediv potencijal njegove mašte.

Plod tog eksperimentisanja i traženja je raznolik i bogat opus, za koji Radović kaže: „Prošlo je već više od trideset godina od kako sam na svom putu. Dugih trideset i više godina, a moje delo je sve šarenije i nestabilnije. Klati se, u širokim amplitudama, od knjige Poštovana deco (1954), do slikovnice Sedi da razgovaramo (1982), i sve je teže zaključiti – šta je to.”

Prostor za ovaj tekst nije dovoljan za pokušaj da se na pitanje „šta je to” da odgovor. Ono što je izvesno jeste da je „to”, šta god bilo, najblistaviji trenutak u istoriji srpske dečje književnosti. Da je Duško Radović otišao mnogo šire i mnogo dublje nego ijedan srpski i ne samo srpski dečji pisac pre njega i da nijedan dečji pisac posle njega nije uspeo ni na puškomet da mu se približi.

U tekstu „Šta sam to radio” Duško Radović kaže i sledeće: „Ja nisam pisac od neke velike strasti i energije. Mene literatura više zanima nego što joj kao čovek pripadam. Ne umem raditi ništa drugo, ali ni pisati ne mogu lako i često.”

Za razliku od prethodnih, ova izjava nije preterano skromna samo na prvi pogled. Pa ipak, inspirativna je za analizu njegovog opusa. Jer – verovatno najveća stilska vrednost dela Duška Radovića jeste do perfekcije dovedena redukovanost jezičkog izraza. A do redukovanog jezičkog izraza najčešće se ne dolazi lako. Nego – uz mnogo truda i muke. Koji su se, u slučaju Duška Radovića, očigledno isplatili – njegovoj sintaksi nema šta ni da se doda ni da se oduzme. I po tome mu, takođe, u srpskoj dečjoj književnosti nijedan drugi autor nije ravan. Dok – ako posmatramo srpsku poeziju u celini – ima osnova da se kaže kako Radović u najblistavijim trenucima dostiže svedenost i jezgrovitost svog savremenika Vaska Pope.

Za razliku od Pope, čiji je poetski jezik stavljen u službu stvaranja autentičnog mita, tipičan proizvod Radovićeve jezičke igre je aforizam. Koji je, nekada i kao formalan a nekada kao u značenjskom planu dublje prikriven obrazac – utkan i u njegove pesme i priče, pa čak i u njegove radio-drame. I taj nekada očigledan a nekada prikriven aforizam jeste ono po čemu je delo Duška Radovića prepoznatljivo. Aforističnosti svog izraza ono u dobroj meri ima da zahvali za univerzalnost i komunikativnost koje ga odlikuju: Duškovi aforizmi, pesme i priče ništa manje ne oduševljavaju roditelje nego njihovu decu i ništa manje književne sladokusce nego široku čitalačku publiku.

U delu svog opusa posvećenog deci, Duško Radović se, rekoh, obraća malim ljudima. U delu opusa posvećenog odraslima, on se obraća velikoj deci. Neponovljivim darom saopštavanja istine na jednostavan a originalan način, on jedne upućuje u tajne života koji je pred njima, pripremajući ih da se sa budućnošću uhvate u koštac, a druge podseća na vreme izgubljene nevinosti, pomažući im da pronađu deo sebe koji su zaturili. Kako, uhvaćeni u koštac sa životom, sa nevinošću ne bi izgubili i dušu.

Zato je sasvim prirodno da iz Duškovih dečjih dela odrasli često mogu da nauče više od svojih potomaka. ( Da li stvari slično stoje sa decom koja čitaju Radovićeva dela namenjena odraslima ne mogu sa sigurnošću da kažem, ali verujem da je tako.)

Misao o svinji koja možda ne zna da je svinja i misli da je nešto drugo, na primer, primarno je namenjena deci. Ali će sve bogatstvo asocijacija koje sa sobom nosi deca shvatiti tek kada odrastu. Da ne pominjem naizgled jednostavnu dečju pesmicu o strašnom lavu koji je jednog dana izbrisan običnim potezom gumice. I koja se, godinama nakon što je napisana i godinama nakon što je njen autor napustio ovaj svet, pretvorila u lajtmotiv borbe jedne nacije za osnovna demokratska prava.

Duško Radović je za života bio retko popularan i priznat autor. Sa njegovim delima publika nije komunicirala samo putem knjiga i časopisa nego i putem radija, dnevne i nedeljne štampe. Od njegove smrti pa do ovog trenutka, delo koje je ostavio nije izgubilo na aktuelnosti i značaju. I dan-danas, ono, kao i sam autor – ima kultni status.

Uprkos značaju koji mu niko ne osporava, i popularnosti koja ne jenjava, međutim, prisutnost dela Duška Radovića u srpskom izdavaštvu i u srpskoj književnoj istoriografiji daleko je ispod očekivane. Ono, tako, nažalost, predstavlja najbolji primer krize u kojoj se nalazi savremena srpska kultura.

Čak i broj novih izdanja ranije objavljenih Duškovih tekstova nedopustivo je mali. A o ogromnoj Duškovoj zaostavštini koja još uvek nije ugledala svetlo dana, pre svega o njegovim radijskim nastupima koji se nikada nisu našli među koricama neke knjige – da i ne govorimo.

Jer, uprkos tome što, kako kaže, nije pisao „lako i često”, Duško Radović je napisao mnogo: „Međutim, morao sam. Bar polovina ovih sabranih ili izabranih dela za decu mi je iznuđena, na razne načine. Najpre bih prihvatio nekakvu obavezu, potpisao neki ugovor, i tek onda pisao.”

Nije redak slučaj u domaćoj i svetskoj literaturi da velika dela nastaju pod pritiskom trivijalne stvarnosti otelovljene u autorovoj borbi za svakodnevnu egzistenciju. I nije redak slučaj da autor, prestrog prema sebi, kakav je Duško Radović očigledno bio, mnogo vrednog što je uradio za života ne da u štampu. Ali, čak i da nije prema sebi bio prestrog i da neobjavljena zaostavština zaista nije na nivou objavljenog dela njegovog opusa – u šta nemam osnova da verujem – Duško Radović je autor tog formata da zaslužuje posthumno, integralno, kritičko izdanje.

Ono što smo od Duška Radovića i ono što smo o Dušku Radoviću do sada pročitali, tako, predstavlja samo vrh ledenog brega. Nadajmo se da stvar neće ostati na tome.