Ko srpsku javnost plaši batinom

Izbori u SAD 8. novembra za Predstavnički dom i Senat, kao i za mnogobrojna mesta guvernera i ostale ključne pozicije na nivou pojedinačnih država, imaće uticaj i na dalji tok, odnosno nivo daljeg učešća i podrške SAD Kijevu u krizi u Ukrajini. Sadašnja administracija, nesposobna da se nosi sa narastajućim unutrašnjim problemima, društvenim podelama koje su u velikoj meri oni sami produbili, inflacijom i dolazećom recesijom, već mesecima pokušava da krivicu prevali na nekog drugog. Tako je inflacija „Putinova”, a duboke podele u američkom društvu „Trampove”. U tome im zdušno pomažu propagandna mašinerija, koju koriste i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu, FBI, koji nezavisni intelektualci i mediji već zovu Štazijem Demokratske stranke, kao i oni sudovi koji su pod njihovom kontrolom.

Međutim, ono što brine je to da ovim strukturama koje po svaku cenu pokušavaju da očuvaju vlast u SAD nije strano da izazovu veliko produbljivanje krize na međunarodnoj sceni kako bi skrenuli pažnju sa sopstvene devijantnosti ili nesposobnosti da obavljaju posao koji im je poveren. Setimo se skandala sa moralno izopačenim Bilom Klintonom koji je pažnju američke javnosti uspešno preusmerio sa svoje seksualne avanture sa stažistkinjom u Beloj kući na kreiranu dramu sa režiranim masovnim egzodusom Albanaca i zločinačku agresiju protiv naše zemlje.

Imajući u vidu samoumišljenu posebnost i aroganciju ovih krugova, koji svoje „genijalne” ideje recikliraju na svim žarištima u kojima učestvuju, u ovome vidim i opasnost za kreiranje incidenta velikih razmera u Ukrajini, za koji bi, naravno, bila optužena Rusija, i kojim bi se isprovocirala reakcija javnosti i u SAD i u ostalim zapadnim zemljama, skrenula pažnja sa unutrašnje katastrofalne situacije i dao podsticaj opadajućoj podršci stanovništva na zapadu kijevskom režimu. Sve ono što su SAD i NATO radile prvo u BiH, a zatim na KiM, se doslovno kopira i u konfliktu u Ukrajini: Markale, Srebrenica, Račak, Buča, navodni ratni zločini... Nema priče koju zapadna javnost lobotomisana dvogodišnjom pandemijskom pokaznom vežbom neće progutati ako je propaganda zapadnih medija dovoljno jaka, a gušenje drugačijeg mišljenja ili informacija, odnosno gušenje slobode govora, dovoljno brutalno...

Beskrupuloznost onih koji su spremni da unište svet da bi očuvali svoju hegemoniju vidi se i u tome što podržavaju i politički i finansijski strukture u Ukrajini koje, pod maskom „borbe protiv dezinformacija” kreiranjem liste „ruskih kolaboracionista i informacionih terorista”, koji potom završavaju na listi za ubijanje u osnovi terorističke organizacije „Mirotvorec” iza koje stoje služba bezbednosti Ukrajine, pokušavaju da uguše slobodu govora i slobodu medija u svetu. Na toj listi, koju finansira američka vlada, su i američki senatori, političari, novinari, intelektualci, koji odbijaju da prihvate propagandne laži koje serviraju CIA i MI6 preko Kijeva i preko medija u SAD, VB i EU. Taj sajt daje fotografije i lične podatke o ciljanoj osobi, njenoj porodici, adresu, brojeve telefona, gde rade odrasli članovi porodice, u koju školu idu deca. Skandalozno!

Neki od onih koji su bili na ovoj listi su ubijeni, poput Darije Dugine, italijanskog foto-reportera Andrea Ročelija, ukrajinskog novinara Olesa Buzine, a preko njihovih fotografija je napisano „likvidirani”. Na ovoj listi ima nekoliko hiljada imena. Među njima su imena i lični podaci 341 stranog novinara. Među njima su imena i lični podaci  327 dece, od kojih najmlađe ima devet godina! To dosta govori o moralnim kvalitetima onih koji su angažovani na ovom „poslu” i onima koji ih finansijski i na drugi način podržavaju. U našim jezicima postoji izraz koji precizno određuje ovakvu pojavu: državni terorizam.

Ne mogu a da se ne osvrnem na kataklizmična pisanja medija o pojačanim naporima zapada da nas natera da uvedemo sankcije Rusiji i da im velikodušnim priznanjem fantomskog paradržavnog projekta na okupiranom delu naše teritorije otklonimo tu blagu nelagodnost zbog toga što se danas neko drugi poziva na ono što su oni nama uradili 1999. godine. Uz časne izuzetke, izveštavanje velikog broja naših medija je ili površno i senzacionalistički, bez ikakvog poznavanja materije i posledica koje ovakvo izveštavanje može da ima; ili na „zadatku” za one kojima zaštita naših nacionalnih interesa nije srcu bliska.

Bombastične i gotovo navijačke naslovne strane o (iracionalnim) rokovima, „batini” ako se ne povinujemo, i slično, više bi odgovarale albanskoj štampi – na srpskom, koja bi za cilj imala da prestraši srpsku javnost i kroz promociju defetizma pripremi teren da se donesu  „teške odluke”. Zaista mi nije jasna uređivačka politika pojedinih medija i za čije interese oni zapravo rade?!

O ovome što se dešava sa pokušajem ubrzanja procesa govorim više od dve godine. Konflikt u Ukrajini je doneo i taj element pojačanog pritiska za uvođenje sankcija Rusiji. Sve ima svoj rok trajanja, pa i ovi pritisci. I o tome sam govorio. Postoji više razloga iza ovog ubrzanja; pored već pomenutog, uticaj i snaga nametanja rešenja kopne sa svakim novim danom. Pritisci jesu veliki. Ne bih se do kraja složio sa onima koji tvrde da su nezabeleženi u našoj istoriji. Bez obzira na pritiske, ništa se nije promenilo u našim nacionalnim interesima i našim „crvenim” linijama.

A što se tiče opasnosti od „povlačenja evropskih investitora”, da po ko zna koji put ponovim da su oni kod nas ne zbog toga da nama bude bolje, nego da naprave što veći profit, zbog jeftine energije, jeftine i stručne radne snage, i velikih subvencija koje im daje država. Možda se rešenje krije u diverzifikaciji investicija i, da ne bismo bili laka meta stranih političko-investicionih ucena, izjednačavanju domaćih kompanija sa stranim povodom pitanja subvencija. Ako razvijemo sopstvene kompanije, onda stranci gube taj potencijalni instrument ucene. Naravno, lakše je da privučemo strane kompanije a i dobro izgleda, ali možemo štošta da naučimo iz ovog što se dešava sa stranim kompanijama na ruskom tržištu.

I još jednom da ponovim – neophodno je da odustanemo od te mantre „EU ili smrt”. Kao i kod investicija, lakše je da idete putem koji vam je neko drugi zacrtao. Ali ta priča više nije realna. Verbalno treba da ponavljamo da je naš strateški cilj članstvo u EU, ali i da budemo svesni realnosti. I proširenje i budućnost EU su potpuno neizvesni. Svako ko tvrdi suprotno, otvoreno laže. I postoji još jedna važna činjenica koju svesno prikrivaju u Briselu: nijedna zemlja koja nije članica NATO-a ne može da postane članica EU. U maniru Brisela da konstantno izmišlja nova uslovljavanja za Srbiju, ovaj uslov bi verovatno bio obnarodovan kada zatvorimo poglavlje 35. Što se, verujem, neće desiti nikad.

Moj stav je da javno i dalje izražavamo zainteresovanost za članstvo u EU, ali da racionalno i kritički sagledamo šta od onog što nosi proces harmonizacije realno donosi dugoročnu dobrobit opstanku i napretku našeg naroda i zemlje, očuvanju našeg identiteta i kulture i našeg sistema vrednosti i da odbacimo sve ono što ove vrednosti dovodi u pitanje. Bez obzira na pritiske i „popularnost” nekih ideja, koje, zapravo, imaju za cilj da nas unazade i pripreme za poslušništvo u planiranom neokolonijalnom svetu koji se sada ubrzano urušava.

Nebojša Čović

nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije