Nema projekt menadžera

S novom vladom dođoše i novi ministri, neki stari ostadoše, ali malo ko od njih podnese izveštaj šta je uradio u vreme vođenja svog resora. Pogotovo tehničkih. Tek ovih dana potpredsednik vlade i ministar ekonomije Mlađan Dinkić izjavi da se sNacionalnim investicionim planom nije moglo više uraditi, iako, navodno, para ima, jer ne postoje projekti za mnoge poslove, čak i one manje od državnog značaja. Otkud to, „Politika” pita dr Milorada Rakonjca, direktora i profesora Visoke škole za projektni menadžment.

Da li je moguće da Srbija posle tolikih godina visokog školstva, pogotovo tehničkih struka, nema ljude i institucije koji su kadri da urade ono što se u svetu smatra gotovo rutinom – da isplaniraju od početka do kraja jedan investicioni projekat – bio to put, most, fabrika ili bolnica.

– To je istina – kaže Rakonjac. – Ne nedostaju nam inženjeri ili stručnjaci ostalih struka, ali nemamo stručnjake za projektni menadžment. To su ljudi od posebnih znanja i veština, koji umeju da upravljaju tim poslovima – tvrdi naš sagovornik i dodaje da svaki inženjer ili lekar sa desetak godina radnog staža u rukovođenju može glatko da postane menadžer, upravljač, ali ih to ne kvalifikuje za projekt menadžere.

To je posebna profesija za koju, osim organizacionih i drugih sposobnosti, treba i posebna škola. Mora se imati, kaže, licenca, pečat iza kog stoji struka i nauka – da se može potpisati i stati iza nekog projekta.

I danas, upozorava Rakonjac, iza velikih projekata, poput fabrika, mostova ili puteva, pogotovo ako njihovu izgradnju finansiraju međunarodne bankarske i srodne organizacije, stoje strani projekt menadžeri. Zašto?

Problem, naglašava Rakonjac, nije toliko u nepoverenju u naše ljude, struku i nauku, već u ono što se u svetu zovu uobičajene procedure i odgovornost za preuzeti posao.

– Ponovo se vraćam na primer bolnice. Nikome, naravno, ne pada na um da jednom iskusnom lekaru ospori kvalifikovanost da upravlja bolnicom ili inženjeru da rukovodi fabrikom. Da bude direktor. Na prvi pogled sve jeu redu, ali ima jedan problem – ti stručnjaci ne mogu da budu projekt menadžerijer je reč o stručnjacima koji su upornim radom, iskustvom, organizacionim i ličnim sposobnostima, a posebno stečenim znanjima uspeli da objedine ono što se zove čovek od znanja i poverenja. A što to znači? Da će odgovoriti na svaki zadatak investitora na najbolji mogući način, s minimalnim troškovima, na vreme i po standardnom kvalitetu. A čime to garantuje? Referencama i školama koje je stekao kao stručnjak ili kao deo stručnog tima. I, na kraju, svojim potpisom – uverava Rakonjac.

Naš sagovornik tvrdi da smo kao zemlja izgubili u školovanju i pripremanju tih stručnjaka bar dve decenije. Evropa je mnogo ispred nas, a mi tek sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom i Rumunijom trčimo počasni krug, najpre u školovanju, a potom i u priznavanju naših diploma u svetu.

Malo je poznato, kaže na krajuprofesor Rakonjac, da jedna Indija sa milijardu i dve-tri stotine miliona stanovnika, koja je po tehničkim i tehnološkim performansama daleko ispred nas, u ovom času traži ni manje ni više nego sto hiljada projekt menadžera. Kod nas se o tome, nažalost, još ne vodi toliko računa, ali jeu dnevnim novinama mesečno i po 150 oglasa u kojima se traže projekt menadžeri raznih struka – od građevinskih, inženjering i projektantskih organizacija, preko ministarstava, do stranih firmi i naučnoistraživačkih organizacija. Najčešće sa mršavim ishodom jer mi tek učimo učitelje ne bi li odškolovali dobre projekt menadžere.

Zbog toga, smatra on, i približavanje Evropi treba iskoristiti da naše škole, a i budući projekt menadžeri budu ono što i EU – svuda jednako priznati i cenjeni, kako bi se ravnopravno upustili u tu utakmicu ne samo kod kuće, već i napolju, ali da ni po čemu ne budu manje vredni, a ponajmanje zato što su sa ovih prostora, zaključio je dr Milorad Rakonjac.