Нема пројект менаџера

С новом владом дођоше и нови министри, неки стари остадоше, али мало ко од њих поднесе извештај шта је урадио у време вођења свог ресора. Поготово техничких. Тек ових дана потпредседник владе и министар економије Млађан Динкић изјави да се сНационалним инвестиционим планом није могло више урадити, иако, наводно, пара има, јер не постоје пројекти за многе послове, чак и оне мање од државног значаја. Откуд то, „Политика” пита др Милорада Ракоњца, директора и професора Високе школе за пројектни менаџмент.

Да ли је могуће да Србија после толиких година високог школства, поготово техничких струка, нема људе и институције који су кадри да ураде оно што се у свету сматра готово рутином – да испланирају од почетка до краја један инвестициони пројекат – био то пут, мост, фабрика или болница.

– То је истина – каже Ракоњац. – Не недостају нам инжењери или стручњаци осталих струка, али немамо стручњаке за пројектни менаџмент. То су људи од посебних знања и вештина, који умеју да управљају тим пословима – тврди наш саговорник и додаје да сваки инжењер или лекар са десетак година радног стажа у руковођењу може глатко да постане менаџер, управљач, али их то не квалификује за пројект менаџере.

То је посебна професија за коју, осим организационих и других способности, треба и посебна школа. Мора се имати, каже, лиценца, печат иза ког стоји струка и наука – да се може потписати и стати иза неког пројекта.

И данас, упозорава Ракоњац, иза великих пројеката, попут фабрика, мостова или путева, поготово ако њихову изградњу финансирају међународне банкарске и сродне организације, стоје страни пројект менаџери. Зашто?

Проблем, наглашава Ракоњац, није толико у неповерењу у наше људе, струку и науку, већ у оно што се у свету зову уобичајене процедуре и одговорност за преузети посао.

– Поново се враћам на пример болнице. Никоме, наравно, не пада на ум да једном искусном лекару оспори квалификованост да управља болницом или инжењеру да руководи фабриком. Да буде директор. На први поглед све јеу реду, али има један проблем – ти стручњаци не могу да буду пројект менаџеријер је реч о стручњацима који су упорним радом, искуством, организационим и личним способностима, а посебно стеченим знањима успели да обједине оно што се зове човек од знања и поверења. А што то значи? Да ће одговорити на сваки задатак инвеститора на најбољи могући начин, с минималним трошковима, на време и по стандардном квалитету. А чиме то гарантује? Референцама и школама које је стекао као стручњак или као део стручног тима. И, на крају, својим потписом – уверава Ракоњац.

Наш саговорник тврди да смо као земља изгубили у школовању и припремању тих стручњака бар две деценије. Европа је много испред нас, а ми тек са Црном Гором, Босном и Херцеговином, Хрватском и Румунијом трчимо почасни круг, најпре у школовању, а потом и у признавању наших диплома у свету.

Мало је познато, каже на крајупрофесор Ракоњац, да једна Индија са милијарду и две-три стотине милиона становника, која је по техничким и технолошким перформансама далеко испред нас, у овом часу тражи ни мање ни више него сто хиљада пројект менаџера. Код нас се о томе, нажалост, још не води толико рачуна, али јеу дневним новинама месечно и по 150 огласа у којима се траже пројект менаџери разних струка – од грађевинских, инжењеринг и пројектантских организација, преко министарстава, до страних фирми и научноистраживачких организација. Најчешће са мршавим исходом јер ми тек учимо учитеље не би ли одшколовали добре пројект менаџере.

Због тога, сматра он, и приближавање Европи треба искористити да наше школе, а и будући пројект менаџери буду оно што и ЕУ – свуда једнако признати и цењени, како би се равноправно упустили у ту утакмицу не само код куће, већ и напољу, али да ни по чему не буду мање вредни, а понајмање зато што су са ових простора, закључио је др Милорад Ракоњац.