Mala očekivanja od arapskog samita

Lideri Arapske lige sastaju se danas u Alžiru na prvom samitu posle tri godine, uz minimum očekivanja da će razrešiti probleme koji dele region i s kojima se suočavaju 22 zemlje članice.

Mnogo šta se promenilo od 2019. U SAD je administraciju Donalda Trampa, koja je isposlovala normalizaciju odnosa Izraela i četiri arapske zemlje i okrenula se od Bliskog istoka, zamenila politika Džozefa Bajdena, koja počiva na novim vojnim savezništvima. Izbio je rat u Ukrajini, a pojačala se američko-kineska tenzija oko Tajvana. Sve to ima uticaja, često nepovoljnog, na arapski svet: od turbulencija na energetskom tržištu do prehrambene bezbednosti.

Trampova diplomatija isposlovala je 2020. Avramove sporazume – normalizaciju odnosa jevrejske države s Emiratima, Bahreinom, Marokom i Sudanom, što je direktno zapretilo marginalizaciji sedam decenija dugog palestinskog pitanja.

Arapski lideri sastajali su se 2019. dva puta. Prvo u Tunisu, na redovnom prolećnom zasedanju, a potom u Meki, na vanrednom samitu na zahtev zemalja Zaliva, da bi se formulisao zajednički odgovor Arapa prema politici Irana u regionu. Potom je usledila pauza zbog pandemije.

Samit u Alžiru odgođen je od proleća na jesen na zahtev domaćina, kako bi se poklopio sa početkom rata za oslobođenje od francuske kolonizacije. Pokazalo se da je i izbor domaćina bio povod razmimoilaženja, a ne okupljanja. Mnogi su se pitali da li je Alžir prava lokacija imajući u vidu da je zemlja od 2019. izložena talasu socijalnih nemira i da nije u harmoniji s mnogim arapskim državama, posebno s Marokom oko Zapadne Sahare, zbog čega je Alžir avgusta 2021. prekinuo diplomatske odnose sa Rabatom.

Domaćini su uložili mnogo kako bi regionalno i šire osnažili legitimitet svog rukovodstva. Alžirski predsednik Abdelmadžid Tebune namerava da palestinskom pitanju posveti prvorazrednu ulogu, ali nedolazak lidera zemalja koje su uspostavile odnose s Izraelom potvrđuje da oni nisu spremni da se pojave kako bi slušali kritike njihovih odluka.

Alžirci su uoči samita pokušali da pomire dve sukobljene frakcije, Fatah s jedne, i Hamas i Islamski džihad s druge strane, ali bez uspeha. Samit će se završiti po starom ritualu: porukom podrške Palestincima, uz dodatak da neće biti žrtvovani zbog Avramovih sporazuma, ali bez oštrijeg stava zbog izraelskih agresija na Gazu ili produžene okupacije i kolonizacije Zapadne obale.

Drugo kontroverzno pitanje tiče se Sirije. Situacija u toj zemlji biće predmet mnogih debata, ali bez prisustva predstavnika Damaska. Članstvo Sirije u Arapskoj ligi suspendovano je posle početka građanskog rata 2011.

Nameru Alžira, koji je saveznik Rusije, da reintegriše Siriju otvoreno su podržavali samo Emirati, a privatno i neke druge zemlje koje bi da se zatvori strana Arapskog proleća. Ali, kako je većina bila oštro protiv, i domaćin je procenio da bi poziv za učešće predsedniku Bašaru el Asadu bio „veoma rizičan”. Svima je laknulo kad je iz Damaska stigla poruka da ne žele da prisustvuju samitu.

Mnoštvo tema potvrđuje s koliko je problema suočen arapski svet. Neizbežne su rasprave o Iraku, Jemenu i Libiji, ali i tenzija u Libanu i Tunisu. Ozbiljan konflikt imaju Egipat i Libija, gde i dalje postoje dve vlasti. Šef egipatske diplomatije napustio je u septembru sastanak arapskih ministara inostranih poslova u Kairu dok je govorio libijski ministar. U odnose se umešala i Turska, a stvari se dodatno komplikuju oko eksploatacije gasa iz istočnog Mediterana, pa jedno savezništvo imaju Tripoli i Ankara, a drugo Kairo i Atina.

Alžirci su ambiciozno najavili samit kao priliku za okupljanje Arapa, ali odsustvo nekolicine lidera u startu obara očekivanja: neće biti saudijskog prestolonaslednika Muhameda bin Salmana i marokanskog kralja Muhameda Šestog, kome je, uprkos nepostojanju diplomatskih odnosa, uručen poziv. Kod kuće ostaju i vladari Emirata i Bahreina.

Ređa tačka okupljanja tiče se prehrambene krize. Bliski istok je najveći uvoznik žita iz Rusije i Ukrajine, a rat je ozbiljno zapretio regionu, pa je generalni sekretar Lige Ahmed Abul Geit pozvao na „integrisanu arapsku viziju” kako bi se našao zajednički odgovor na ugroženu prehrambenu bezbednost.

Realizam navodi na zaključak da od „arapskog konsenzusa” neće biti ništa i da samit u Alžiru neće ponuditi efikasna rešenja bilo kojoj od vrućih tema svoje agende. Alžirski samit biće samo još jedna velika pričaonica, prilika da se deklaracijama i namerama iskaže bogatstvo kitnjaste arapske retorike.