Мала очекивања од арапског самита

Лидери Арапске лиге састају се данас у Алжиру на првом самиту после три године, уз минимум очекивања да ће разрешити проблеме који деле регион и с којима се суочавају 22 земље чланице.

Много шта се променило од 2019. У САД је администрацију Доналда Трампа, која је испословала нормализацију односа Израела и четири арапске земље и окренула се од Блиског истока, заменила политика Џозефа Бајдена, која почива на новим војним савезништвима. Избио је рат у Украјини, а појачала се америчко-кинеска тензија око Тајвана. Све то има утицаја, често неповољног, на арапски свет: од турбуленција на енергетском тржишту до прехрaмбене безбедности.

Трампова дипломатија испословала је 2020. Аврамове споразуме – нормализацију односа јеврејске државе с Емиратима, Бахреином, Мароком и Суданом, што је директно запретило маргинализацији седам деценија дугог палестинског питања.

Арапски лидери састајали су се 2019. два пута. Прво у Тунису, на редовном пролећном заседању, а потом у Меки, на ванредном самиту на захтев земаља Залива, да би се формулисао заједнички одговор Арапа према политици Ирана у региону. Потом је уследила пауза због пандемије.

Самит у Алжиру одгођен је од пролећа на јесен на захтев домаћина, како би се поклопио са почетком рата за ослобођење од француске колонизације. Показало се да је и избор домаћина био повод размимоилажења, а не окупљања. Многи су се питали да ли је Алжир права локација имајући у виду да је земља од 2019. изложена таласу социјалних немира и да није у хармонији с многим арапским државама, посебно с Мароком око Западне Сахаре, због чега је Алжир августа 2021. прекинуо дипломатске односе са Рабатом.

Домаћини су уложили много како би регионално и шире оснажили легитимитет свог руководства. Алжирски председник Абделмаџид Тебуне намерава да палестинском питању посвети прворазредну улогу, али недолазак лидера земаља које су успоставиле односе с Израелом потврђује да они нису спремни да се појаве како би слушали критике њихових одлука.

Алжирци су уочи самита покушали да помире две сукобљене фракције, Фатах с једне, и Хамас и Исламски џихад с друге стране, али без успеха. Самит ће се завршити по старом ритуалу: поруком подршке Палестинцима, уз додатак да неће бити жртвовани због Аврамових споразума, али без оштријег става због израелских агресија на Газу или продужене окупације и колонизације Западне обале.

Друго контроверзно питање тиче се Сирије. Ситуација у тој земљи биће предмет многих дебата, али без присуства представника Дамаска. Чланство Сирије у Арапској лиги суспендовано је после почетка грађанског рата 2011.

Намеру Алжира, који је савезник Русије, да реинтегрише Сирију отворено су подржавали само Емирати, а приватно и неке друге земље које би да се затвори страна Арапског пролећа. Али, како је већина била оштро против, и домаћин је проценио да би позив за учешће председнику Башару ел Асаду био „веома ризичан”. Свима је лакнуло кад је из Дамаска стигла порука да не желе да присуствују самиту.

Мноштво тема потврђује с колико је проблема суочен арапски свет. Неизбежне су расправе о Ираку, Јемену и Либији, али и тензија у Либану и Тунису. Озбиљан конфликт имају Египат и Либија, где и даље постоје две власти. Шеф египатске дипломатије напустио је у септембру састанак арапских министара иностраних послова у Каиру док је говорио либијски министар. У односе се умешала и Турска, а ствари се додатно компликују око експлоатације гаса из источног Медитерана, па једно савезништво имају Триполи и Анкара, а друго Каиро и Атина.

Алжирци су амбициозно најавили самит као прилику за окупљање Арапа, али одсуство неколицине лидера у старту обара очекивања: неће бити саудијског престолонаследника Мухамеда бин Салмана и мароканског краља Мухамеда Шестог, коме је, упркос непостојању дипломатских односа, уручен позив. Код куће остају и владари Емирата и Бахреина.

Ређа тачка окупљања тиче се прехрамбене кризе. Блиски исток је највећи увозник жита из Русије и Украјине, а рат је озбиљно запретио региону, па је генерални секретар Лиге Ахмед Абул Геит позвао на „интегрисану арапску визију” како би се нашао заједнички одговор на угрожену прехрамбену безбедност.

Реализам наводи на закључак да од „арапског консензуса” неће бити ништа и да самит у Алжиру неће понудити ефикасна решења било којој од врућих тема своје агенде. Алжирски самит биће само још једна велика причаоница, прилика да се декларацијама и намерама искаже богатство китњасте арапске реторике.