Kob 1948. godine

U jesen 1948. godine dok je u zabranu spremao drva i krčio panjeve moj deda je video Dulu Gradištanca koga je jurila Udba jer se kao osvedočeni komunista izjasnio za Sovjete i rezoluciju Informbiroa. Iz istog sela i približno ispisnici – njih dvojica su sakriveni u gustišu velikih cerova sa kojih još nije spalo požutelo lišće prozborili koju reč i popušili cigaru duvana. Na rastanku deda je odlomio komad proje i parče sira i dao mu. Niko ih nije ni video ni čuo. Šta su pričali veoma je interesovalo mlade komuno-batinaše koji su, kad su ujurili i uhvatili Dulu, i kada je on „propevao” i rekao im da je u zabranu tog i tog dana sa Mirkom Bajićem izduvanio po jednu – ubili boga u mom dedi ne bi li saznali. Dula je odveden na višegodišnju robiju na Goli otok, a deda Mirko je ni kriv ni dužan odležao šest meseci zatvora u opštinskoj apsani. Osuđen je zato što nije brže-bolje otrčao u čaršiju i prijavio državnog neprijatelja koji se krio i tumarao po šumama, jer je više voleo Staljina nego Tita... Kad ga već nije savladao, lišio slobode i pavetinom vezao za cer… Sudbina mog dede koji dugo nit je zborio, nit mrmorio o navedenom događaju, jer da je zucnuo ponovo bi ga uhapsili – ovih dana mi je često na pameti. Bez obzira na to što kao velika većina srpskih seljaka koji sem što su preorali poneki međak, ništa ničim i ništa nikom nisu skrivili – zaglavio je i nadrljao. Poslat je da robija ni sam ne znajući u čemu je njegova krivica. Lični primer mog dede, u širem nacionalnom smislu me navodi na slutnju da bi u neumitnoj analogiji između 1948. i 2022. godine i Srbija mogla da prođe poput njega. U ishodištu zastrašujućeg sukoba dva pravoslavna naroda na istoku Evrope, koji je počeo kao specijalna operacija Putinove vojne sile, a sada bukti kao besomučni rat između Rusije i Ukrajine sa svim elementima strahote, jada i čemera i za one koji napadaju i one koji se brane – država Srbija i mi Srbi priklješteni smo između čekića i nakovnja. Kao na peščanom satu curi nam vreme kada se pritiskani i davljeni moramo opredeliti kojem ćemo se carstvu privoleti – Evropi ili Rusiji?

A milosti – niotkuda. Braća Rusi nas uz apostrofiranje neizmerne ljubavi koju osećaju prema nama Srbima, čvrsto drže u čeličnom zagrljaju. Dok se mi koprcamo i trudimo da se iz istog koliko-toliko iskobeljamo, oni stežu sve jače i sve čvršće. Čini se kao da njegova ekselencija ruski ambasador u potkrovlju kuće na Andrićevom vencu 9 ima neko sopče – i kad god mu se ćefne on siđe dole i sedne na kanabe naspram predsednika Srbije. I kad su bez tona – ti TV snimci njihovih susreta nepobitno svedoče da ne pričaju ni o medu ni o mleku, već izrazi njihovih lica govore da su teme komplikovane, delikatne i teške.

Nasuprot braći Rusima – Evropa, pa i SAD se prema nama ophode kao da smo kolonija. Bahato i robusno doleću i sleću u Beograd i u lice nam izručuju šta treba i šta moramo da uradimo? Određuju nam rokove, pritom mašući štapom i šargarepom – do kada moramo priznati Kosovo koje nam je u udruženom zločinačkom poduhvatu oteto, i do kada moramo uvesti sankcije Rusiji?

Kad smo kod rokova – sećam se kao da je bilo juče: tada visokopozicionirani u političkoj infrastrukturi koja je sebe nazivala demokratskom Nebojša Čović otprilike 2004. godine na RTS-u daje intervju i kaže, parafraziram, „da nas visoki predstavnici iz Brisela uveravaju da će Srbija sigurno postati članica Evropske unije do 2017. godine”??? Evo, skoro dve decenije kasnije – samo su Potemkinova sela dalje od Srbije kada je u pitanju članstvo u EU? Nije li tako? Lažu nas, mažu, licemerno obećavaju i smeju nam se u lice. Kontinuirano i permanentno licitirajući sa novim, i novim uslovima i ucenama. Sada je mantra „priznajte Kosovo i uvedite sankcije Rusiji” i primićemo vas? Kada? Na kukovo leto? Kad na vrbi rodi grožđe? Kad ispunimo sve uslove? Koje još? Setimo se, koje je to i kakve uslove ispunila Rumunija, ili još gore, Bugarska – kad su bez poglavlja, klastera i ostalih gluposti ekspresno primljeni u elitno društvo evropskih naroda. Svakako – i u NATO.

Trebalo je kao u mutnom lovu, što pre sa leđa prići što bliže Rusiji… Makar da su tu stali? Nije li upravo to suštinski i krucijalni razlog i okidač užasnog sukoba Rusa i Ukrajinca – koji se razbuktava do zastrašujućih i neslućenih razmera? Da li bi, da se graničimo sa Ruskom Federacijom – i mi bili primljeni do Svetog Nikole u EU i u NATO…? Verujem da bi…

Da vam pošteno kažem, koliko ja znam Srbe, a mislim da ih dobro poznajem – radije će da ljušte proju nego da prodaju obraz. Ako preskočimo petstogodišnje ropstvo pod Turcima, više od dva veka nas gaze i satiru – pa smo ipak živi. Iskren da budem, verujem da mi mnogo više trebamo Evropi nego ona nama. Daleko bilo da zagovaram politiku Severne Koreje, ali zaokret prema Kini, arapskom svetu i bogatim muslimanskim zemljama ocenjujem kao ispravan i jedan od najboljih poteza srpskog državnog vrha – kada je spoljna politika u pitanju. Plaše nas kao čuma decu pričom da će evropske kompanije napustiti Srbiju i da će 70.000 naših radnika koji su zaposleni u njima ostati bez posla?

Smem da se kladim da blefiraju? Pa nisu te kompanije i ti strani investitori došli kod nas zato što nas vole – već zbog toga što ih je po okorelom kapitalističkom modelu u Srbiju doveo isključivi i goli interes…

I na kraju, ne bih nikome da nabijam prst u oko ili nedajbože da solim pamet – ali imam pravo na lični stav. Licemerna filozofija svetske politike počiva na doktrini stare srpske izreke „Sa svakim lepo, ni sa kim iskreno”. Sve med i mleko, rukovanja, osmesi, koketerija, sve bogzna kako – a sa druge strane isključiva i ogoljena hipokrizija. Zbog toga – ostanimo svoji. Sačuvajmo svoju nacionalnu samosvojnost uprkos bahatom presingu velikih, silnih i moćnih. Držimo se recipročno i mi te naše narodne mudrosti sledeći eksplicitni interes srpske nacije i države. Koja će sigurno istrajati i opstati i posle nas. Jer, sve dok ostajemo u sedlu –  bićemo slobodni… U protivnom crno nam se piše…

Glumac, scenarista i reditelj