Putnici i putopisci

U knjizi akademika i jednog od najboljih novinara „Politike” Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914”, po njegovim rečima njegovoj najboljoj, mogu se pronaći i ovi redovi: „Jedan od načina da se Franja Ferdinand izvede na pravi put bio je da mu se dopusti da zadovoljava svoju najveću strast posle lova – putovanje. Carica Elizabeta i nadvojvoda Albreht pomogli su mu da napravi put oko sveta 1892–1893. Pre toga, u dvadesetoj godini, prvi put je posetio Italiju... Posle te posete Italiji, Franja Ferdinand je 1885. proputovao Bliski istok, posetivši Egipat, Palestinu, Siriju i Tursku. Godine 1889. bio je u Nemačkoj, a 1891. u Rusiji... Ratnim brodom ’Carica Elizabeta’ Franja Ferdinand se otisnuo iz Trsta na put za Suec, Indiju, Cejlon, Istočnu Indiju, Australiju i Japan, a kući se vratio 23. oktobra 1983, gotovo godinu dana pošto je otplovio iz Trsta... a 1896. objavio je ’Dnevnik o mome putovanju oko sveta’ u dva toma, od kojih je svaki imao preko petsto strana. Njegov nekadašnji učitelj dr Maks Vladimir Bek pomogao mu je da priredi knjigu. U predgovoru je nadvojvoda opisao cilj svoga putovanja i naglasio da ga nije poduzeo samo iz radoznalosti, niti iz ljubavi prema lovu (u Indiji je odstrelio nekoliko tigrova), nego da bi, putem ličnog kontakta, stekao sliku o stranim narodima, državama, kulturama i običajima... Uvod se završava time da je mnogo video i da se vratio kući pun značajnog iskustva i sa zbirkom stranih predmeta...”

Nešto kasnije, kako beleži Radovan Popović, takođe novinar „Politike”, u knjizi „Isidorina brojanica”: „Odsustvo Isidora (Sekulić, op. a.) koristi za putovanje. Odlučila se za jedan nesvakidašnji put za ženu u to doba – pravo u Skandinaviju, ili, tačnije rečeno, u Kristijaniju (Oslo)... Nekoliko meseci provodi na severu Evrope, i to vreme će se duboko urezati u njen život. Vraća se sa punom beležnicom utisaka... Dolazi u Šabac – da se pripremi za seobu (avgust 1912. op. a.).”

Da ne zaboravimo putopise Ljube Nenadovića, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, Stanislava Krakova, čuvena „Hodoljublja” Zuke Džumhura, takođe vrsnog karikaturiste „Politike”. Da bih, najzad, podsetio na deset do sada objavljenih i vrednih pažnje knjiga putopisa (u pripremi je i rukopis „Od Islanda do Zelanda”) moje sugrađanke, Šapčanke Mile Starčević. Ona je, poput Ferdinanda s početka priče, obišla Zemljinu kuglu i ostavila ukoričene uspomene (često u izdanju „Zaslona” iz Šapca, koji više ne postoji). Nadam se da će biti prisutnija u medijima kako bi nam prenela svoje bogato svetsko iskustvo i dočekati objavljivanje knjige „Od Islanda do Zelanda”, kao i drugih rukopisa. Ne znam ima li u Srbiji osobe koja je obišla više zemalja širom sveta od nje.

Jovan Rukavina