Путници и путописци

У књизи академика и једног од најбољих новинара „Политике” Владимира Дедијера „Сарајево 1914”, по његовим речима његовој најбољој, могу се пронаћи и ови редови: „Један од начина да се Фрања Фердинанд изведе на прави пут био је да му се допусти да задовољава своју највећу страст после лова – путовање. Царица Елизабета и надвојвода Албрехт помогли су му да направи пут око света 1892–1893. Пре тога, у двадесетој години, први пут је посетио Италију... После те посете Италији, Фрања Фердинанд је 1885. пропутовао Блиски исток, посетивши Египат, Палестину, Сирију и Турску. Године 1889. био је у Немачкој, а 1891. у Русији... Ратним бродом ’Царица Елизабета’ Фрања Фердинанд се отиснуо из Трста на пут за Суец, Индију, Цејлон, Источну Индију, Аустралију и Јапан, а кући се вратио 23. октобра 1983, готово годину дана пошто је отпловио из Трста... а 1896. објавио је ’Дневник о моме путовању око света’ у два тома, од којих је сваки имао преко петсто страна. Његов некадашњи учитељ др Макс Владимир Бек помогао му је да приреди књигу. У предговору је надвојвода описао циљ свога путовања и нагласио да га није подузео само из радозналости, нити из љубави према лову (у Индији је одстрелио неколико тигрова), него да би, путем личног контакта, стекао слику о страним народима, државама, културама и обичајима... Увод се завршава тиме да је много видео и да се вратио кући пун значајног искуства и са збирком страних предмета...”

Нешто касније, како бележи Радован Поповић, такође новинар „Политике”, у књизи „Исидорина бројаница”: „Одсуство Исидора (Секулић, оп. а.) користи за путовање. Одлучила се за један несвакидашњи пут за жену у то доба – право у Скандинавију, или, тачније речено, у Кристијанију (Осло)... Неколико месеци проводи на северу Европе, и то време ће се дубоко урезати у њен живот. Враћа се са пуном бележницом утисака... Долази у Шабац – да се припреми за сеобу (август 1912. оп. а.).”

Да не заборавимо путописе Љубе Ненадовића, Јована Дучића, Растка Петровића, Станислава Кракова, чувена „Ходољубља” Зуке Џумхура, такође врсног карикатуристе „Политике”. Да бих, најзад, подсетио на десет до сада објављених и вредних пажње књига путописа (у припреми је и рукопис „Од Исланда до Зеланда”) моје суграђанке, Шапчанке Миле Старчевић. Она је, попут Фердинанда с почетка приче, обишла Земљину куглу и оставила укоричене успомене (често у издању „Заслона” из Шапца, који више не постоји). Надам се да ће бити присутнија у медијима како би нам пренела своје богато светско искуство и дочекати објављивање књиге „Од Исланда до Зеланда”, као и других рукописа. Не знам има ли у Србији особе која је обишла више земаља широм света од ње.

Јован Рукавина