Aleksandar i Milorad

Na svesrpsko zadovoljstvo, Aleksandar  je, napokon, čestitao Miloradu na pobedi, ali time nije sa dnevnog reda političke čaršije skinuto pitanje zašto nije i ranije. Iako je objašnjenje  da neće da se meša u izbore i da čeka zvanični rezultat bilo principijelno, nije nekako delovalo uverljivo. Možda zato što Srbi još do Kosovskog boja prizivaju četiri ocila.

Sumnje nije izazvalo razilaženje oko nekog konkretnog pitanja, što bi procurilo u javnost, nego zagonetni vakuum u inače čestim i srdačnim susretima u kojim su jedan drugog hvalili i isticali da imaju saradnju najbolju ikad.  Zajedno na obeležavanjima istorijskih datuma  Sastanci dviju vlada, Dani Srpske u Srbiji.  Vatreni pozdravi izaslanika  Vulina  rođendanskim proslavama Srpske. „Srpska je zagledana u Srbiju”, uzvraćao je Dodik.  Nakon povratka sa pregovora iz inostranstva, već istog dana razmenjivali su „utiske sa puta”. Kada su Putin i Si dolazili u Beograd uz Vučića je bio i Dodik. A onda se to gotovo prekinulo.

Oživela su desetogodišnja neispunjena  zloslućenja opozicije desno i levo od SNS-a da će Vučić uvesti sankcije Rusiji, potom priznati Kosovo, i na koncu otpisati Dodika i Srpsku, a može i obrnutim redosledom. U završnici odoše i Vojvodina i Sandžak, iliti UŽAS (uža Srbija). Iako je u načelu sasvim normalno da prestonica  Beograd zvanično primi gradonačelnika Banjaluke iz opozicije, komentar je bio „Aha, evo ga Vučić sprema alternativu aktuelnoj vlasti u RS”. A kada se još neposredno uoči izbora na RTS-u u gledanom OKU pojavila Jelena Trivić, zaključak je bio: to više nije samo nemešanje. Likovali su ovdašnji i građanisti i nacionalisti. Prvi: „Vučić je najzad priteran da usvoji antirusku spoljnopolitičku agendu EU. Drugi: „Nismo li odavno tvrdili da će popustiti.”

Duga i zaglušujuća tišina u komunikaciji Vučić–Dodik, praćena škrtim i neutralnim informacijama vodećih beogradskih medija o predizbornim aktivnostima lidera prekodrinskih Srba, koincidirala je sa besomučnom kampanjom kolektivnog Zapada protiv Dodika. Britanci su ga stavili pod sankcije, a pošto je Orban blokirao da to učini i EU, stvorila se „koalicija voljnih” da se definitivno stane u kraj bezobraznom Miletu.  Hoće da vrati otete entitetske nadležnosti i ukine nametnute zakone, opstruiše reintegraciju Bosne, neće da prizna Šmita za v. p., otvoreno šuruje sa malignim Putinom. Prekardašio je svaku meru. Delovao je kao beznadežan slučaj kome ne može ni Putin, a kamoli Vučić da pomogne pred mobilizacijom uspaničenog  Zapada da začepi jedinu preostalu balkansku pukotinu pred navalom „varvara sa Istoka”. Slična situacija kao kada je NATO bombardovao Srbiju, a Srpska nije u pomoć poslala svoju kakvu-takvu vojsku, koju je tada još imala. Bila je zajednička procena da bi pomoć bila zanemarljiva, a da je neprijateljska avijacija, koja je ionako  dva i po meseca preletala BiH spremna da deo tovara ispusti i nad Srpskom.

Da li su se i Vučić i Dodik u četiri oka dogovorili da Mile, koji je Putinu samouvereno najavio da će biti izabran, ide na izbore bez javne podrške zvanične  matice, a da se Aco, rasterećen barem pritiska zbog lidera Srpske, fokusira na borbu za Kosovo i protiv uvođenja sankcija Rusiji? U tom slučaju ono Vučićevo:  neću se mešati u izbore u Srpskoj i čestitaću Dodiku tek kada bude zvanično izabran, bilo je na jednom nivou evidentna činjenica, na drugom nivou taktički potez, na trećem principijelan stav.  Iako je uoči aprilskih izbora u Srbiji Dodik srčano navijao, zaista principijelno gledajući i ne bi trebalo da se uzajamno mešaju. Svaka obala Drine treba samostalno da bira svoga ceribašu, a ona druga, sviđao im se ili ne, treba sa njim da sarađuje. Da to u praksi nije tako jednostavno, iskusio je Radovan Karadžić  čim je SDS došao na vlast. U Srbiji su bili izbori, SPO je bio ideološki bliži njegovoj stranci, ali SPS je bio na vlasti i Milošević ne bi razumeo takvu principijelnost. A svađe u porodici su najteže, jer: prijateljstvo možeš i da prekineš, ali rod ostaje rod.

Dodik je isti problem imao na drugi način. Ispratio je Slobu, Đinđića, Koštunicu, Tadića, Nikolića i ne samo da je dobro sarađivao i sa onima koji mu nisu bili politički bliski nego se vremenom sa njima ljudski zbližio i drugovao i nakon po njih sudnjih izbora. E, to mu nijedan novi u početku nije opraštao. Posebno tvrdi Vojo koji će kasnije mnogo učiniti za Srpsku i Mile ga i sad kad retko dođe u Banjaluku dočekuje kao visokog gosta. Iako je politički  nadživeo pet lidera u Srbiji pa bi mogao da se bar po iskustvu ponaša kao veteran među debitantima, kod njega je vrlo izražena lojalnost prema matici pa i prema onome ko joj je na čelu.  Pripada generaciji koja je ranu socijalizaciju prošla u znaku „suživota i zajedništva” u SR BiH i protiv „paternalizma” i „dušebrižništva” Beograda. Srbi su se  tada mogli prepoznati  po tome što su čitali „Politiku” ili „Novosti”, a ne „Oslobođenje”, navijali za Zvezdu ili Partizan, a ne za Želju i FK Sarajevo. Kasnije na vlasti pokušao je da udruži  svoju KK Igokeu sa KK Partizanom svojom studentskom ljubavi. Košarkaški ekvivalent  političkom snu o Srpskoj sa Srbijom u jednoj državi. Jedino  kada je u pitanju bilo šta protiv Srpske rizikovao je i svađu da sa moćnim Slobom.

Kada se pak radi o odnosima sa Vučićem, postoji „neslaganje političkih naravi”, što nije  moralo posebno da utiče na konkretan primer ovogodišnjih zbora u BiH. Dva individualna psihološka  profila koji određuju i različito političko ponašanje, dva načina delovanja, dve  taktike i strategije u borbi do istog cilja.  Jedan racionalan, sistematičan, efikasan, voli razvojne projekcije, komparativne analize, sve prati i usmerava ka impresivnim neimarskim rezultatima. Istovremeno je i majstor medijske dramatizacije  „prelomnog časa”, nakon čega sledi opuštanje publike. Pred nadmoćnim neprijateljima, poput Miloša Obrenovića, pravi se slabiji nego što jeste i da samo što nije popustio te ih tako smekšava i kupuje vreme da bi, ako preteraju i ubrzaju, pokazao zube.

Drugi ima instinkt „političke životinje”, prekaljen u permanentnoj  borbi na više spoljnih i unutrašnjih frontova. Ume da zapeva pod šatrom seoskih derneka i da na međunarodnim forumima podvikne kao da predstavlja velesilu a ne „manji entitet”. Po vokaciji biznismen, na vlasti je ekonomski alhemičar koji demantuje akademsku nauku da je Srpska osuđena na bankrot. Njegovi razvojni rezultati kumulirani su decenijama pa ih je teško razlučiti po brojnim mandatima. Dobrica Ćosić ga je poredio sa Nikolom Pašićem.

Inadžijskom mentalitetu srpskog naroda više godi kada Mile neprijateljima pokaže srednji prst, pa šta god da košta, nego kada Aco pokušava da ih odobrovolji i pretvori u prijatelje. Prosečan Srbin opšti ekonomski rast meri isključivo visinom svoje poslednje plate i penzije po principu „daj nam danas”. Opisana dva političko-psihološka profila na čelu dve srpske zemlje mogu da budu komplementarna, ali mogu i lično da se razilaze. Matica je matica, i podrška glavnog iz Srbije, pored podrške Rusije i Srpske patrijaršije, jako utiče na izbore. Kao što kod milion Srba iz BiH, koji su u nekoliko generacija preplivavali Drinu, postoji zavičajna emocija prema personifikaciji Srpske, te nešto utiče na ovdašnje biračke preferencije.

Bogu hvala obojici im dobro ide na dobrobit jedne nacije.  A što god da se stvarno dešavalo minulog  oktobra, najbolje je da verujemo u tumačenje medija iz  Sarajeva. „Lukavi Srbi su opet izradili i nas i kolektivni Zapad: Mile je pobedio na izborima i pobedu je overilo 50.000 duša u centru Banjaluke,  a Vučiću ne mogu da prigovore da ga je javno podržavao.”

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista