Slike jasne kao san

ZAPIS
Ovih dana je zatvorena izložba slika Kose Bokšan „Mediteran i Panonija”, održana u Galeriji „Atrijum”, Biblioteke grada Beograda. U višestruko neprijatnom „vrućem vremenu” izložba je privukla lepu pažnju ljubitelja slikarstva, ali ne i šire interesovanje koje je objektivno zasluživala.

Izložba je bila izuzetan događaj u kulturi Srbije; došla je u dobar čas, da nam pokaže kako u galimatijasu ispod prosečnosti, kreativne insuficijencije čak i establišmentne opresije, bitišu umetnici odani istorijskim stvaralačkim vrednostima. Sem toga što je na dobar način rehabilitovala sliku, ona nam je ostavila i nekoliko drugih poruka koje bacaju neugodnu senku na zvaničnu kulturnu politiku Srbije.

Izložba Kose Bokšan nije vraćanje, ni revizija, ni apologija klasičnim stilovima – njeno slikarstvo je u decenijskom tragalaštvu za sopstvenim likovnim izrazom i iznalaženjem novog kreativnog senzibiliteta, ne kroz extra, već intra prostore svojih tema. Na njenim slikama vidite, ali i osećate mirise, isparenja soli, titraje vazduha, žetelački pir, sečice ravnice, magiju noći. Dakle, vidite sve što se ne vidi u snažnim kompozicijama koje bukte bojama i nezaustavljivo pale emocijama.

Analizirajte neku sliku: ne vidite kopno ali osećate arhipelag, ne vidite oluju ali vidite galaksije talasa, ne vidite ljude, ali osećate njihovu ustuknutost pred čudima i snagom prirode. Slike na granici apstrakcije, realnije od svake fotografije; Kosine vode neodoljivo podsećaju na „Nimfe” Kloda Monea – čitav zid u pariskom Muzeju Oranžeri je apoteoza vodi. Kod Monea romantično tihoj, sa plivajućim lokvanjima, kod Kose uzburkanoj i silovitoj sa obrisima tek nagoveštenog ostrvlja mastodonata. Prva izražena jezikom impresionizma, druga naznakama apstraktnog ekspresionizma. I taj luk, od „Nimfi” do „Arhipelaga”, put je do novog slikarskog izraza, u međuvremenu dostignutog mukotrpnim traganjem do novih umetničkih visina. Stvaralačkim grčom i talentom, a ne efemerijama kvazimoderniteta.

Ceo ovaj zapis ne bi imao pravi smisao ako ne bi podržao ocene najuglednijih likovnih kritičara koji Kosu Bokšan svrstavaju u sam vrh srpskog slikarstva. Put do tog vrha traje od studentskih dana 1944. godine, pobunjeničke „Zadarske grupe” i sudbinskog bega u Pariz 1952. godine, gde Kosa Bokšan i danas živi i radi sa suprugom, drugim velikanom srpske umetnosti, Petrom Omčikusom. Radno u Parizu, duhom u Srbiji, ostala je strasno vezana za svoju zemlju. Izlagala je na 120 izložbi po galerijama svetskih metropola, na centralnom zidu Grad Palaisa u Parizu, ali najfrekventnije po izložbenim salama bivše Jugoslavije i brojnim gradovima Srbije. Često i sa Petrom. Njih dvoje, sijamski neraskidivo vezani za Petrovu Velu Luku i Kosinu Panoniju, nisu propuštali nijednu godinu, čak ni one sankcijske, da ne donesu neku svoju izložbu iz Pariza. Nema malo većeg grada u kome nisu gostovali.

U katalogu izložbe „L’ Age d’ Homme” Peter Handke, citirajući Sezana „Treba se požuriti pre nego što sve nestane”, piše da to zapravo Kosa i čini „hita, neprestano hita stvarajući slike jasne kao san”. Uvek budna, jer kako bi mogla toliko hitati i premrežiti srpsko slikarstvo tolikim izložbama i slikama – zadužila je srpsku kulturu dragocenim umetničkim opusom.