Слике јасне као сан

ЗАПИС
Ових дана је затворена изложба слика Косе Бокшан „Медитеран и Панонија”, одржана у Галерији „Атријум”, Библиотеке града Београда. У вишеструко непријатном „врућем времену” изложба је привукла лепу пажњу љубитеља сликарства, али не и шире интересовање које је објективно заслуживала.

Изложба је била изузетан догађај у култури Србије; дошла је у добар час, да нам покаже како у галиматијасу испод просечности, креативне инсуфицијенције чак и естаблишментне опресије, битишу уметници одани историјским стваралачким вредностима. Сем тога што је на добар начин рехабилитовала слику, она нам је оставила и неколико других порука које бацају неугодну сенку на званичну културну политику Србије.

Изложба Косе Бокшан није враћање, ни ревизија, ни апологија класичним стиловима – њено сликарство је у деценијском трагалаштву за сопственим ликовним изразом и изналажењем новог креативног сензибилитета, не кроз extra, већ intra просторе својих тема. На њеним сликама видите, али и осећате мирисе, испарења соли, титраје ваздуха, жетелачки пир, сечице равнице, магију ноћи. Дакле, видите све што се не види у снажним композицијама које букте бојама и незаустављиво пале емоцијама.

Анализирајте неку слику: не видите копно али осећате архипелаг, не видите олују али видите галаксије таласа, не видите људе, али осећате њихову устукнутост пред чудима и снагом природе. Слике на граници апстракције, реалније од сваке фотографије; Косине воде неодољиво подсећају на „Нимфе” Клода Монеа – читав зид у париском Музеју Оранжери је апотеоза води. Код Монеа романтично тихој, са пливајућим локвањима, код Косе узбурканој и силовитој са обрисима тек наговештеног острвља мастодоната. Прва изражена језиком импресионизма, друга назнакама апстрактног експресионизма. И тај лук, од „Нимфи” до „Архипелага”, пут је до новог сликарског израза, у међувремену достигнутог мукотрпним трагањем до нових уметничких висина. Стваралачким грчом и талентом, а не ефемеријама квазимодернитета.

Цео овај запис не би имао прави смисао ако не би подржао оцене најугледнијих ликовних критичара који Косу Бокшан сврставају у сам врх српског сликарства. Пут до тог врха траје од студентских дана 1944. године, побуњеничке „Задарске групе” и судбинског бега у Париз 1952. године, где Коса Бокшан и данас живи и ради са супругом, другим великаном српске уметности, Петром Омчикусом. Радно у Паризу, духом у Србији, остала је страсно везана за своју земљу. Излагала је на 120 изложби по галеријама светских метропола, на централном зиду Град Палаиса у Паризу, али најфреквентније по изложбеним салама бивше Југославије и бројним градовима Србије. Често и са Петром. Њих двоје, сијамски нераскидиво везани за Петрову Велу Луку и Косину Панонију, нису пропуштали ниједну годину, чак ни оне санкцијске, да не донесу неку своју изложбу из Париза. Нема мало већег града у коме нису гостовали.

У каталогу изложбе „L’ Age d’ Homme” Петер Хандке, цитирајући Сезана „Треба се пожурити пре него што све нестане”, пише да то заправо Коса и чини „хита, непрестано хита стварајући слике јасне као сан”. Увек будна, јер како би могла толико хитати и премрежити српско сликарство толиким изложбама и сликама – задужила је српску културу драгоценим уметничким опусом.