Hladni rat nikad nije obustavljen

Govori se o povratku retorike hladnog rata. Ne znam da li se može govoriti o tome. Mislim da američka administracija i mediji nisu nikada ni izašli iz hladnog rata. I da su Rusi konačno shvatili da hladni rat nije prestao, da su SAD radile protiv njihovih geopolitičkih interesa, kaže za „Politiku“ profesor Robert Hejden, pravnik i antropolog sa Univerziteta u Pitsburgu.

Da li je u sukobu Rusije i Gruzije, odnosno u političkom sporu koji se paralelno vodio između Moskve i zapadnih zemalja, profitirala Srbija u moralnom smislu? Misli se pre svega na njen stav da se problemi poput Kosova ne mogu rešavati narušavanjem teritorijalnog integriteta?

Taj stav sada zauzimaju zapadne zemlje, tvrdeći da Rusija ne može silom da rešava problem Južne Osetije i naglašavajući, pre svih SAD, da podržavaju teritorijalni integritet i suverenitet Gruzije. Zapadni svet sada koristi retoriku koju su u vezi sa Kosovom koristili i koriste Srbi, dok Rusi onu koju je povodom kosovskog pitanja koristio zapad. Diplomatski položaj Srbije je sada čudan. Zvanični Beograd ne može da kritikuje Gruziju, niti može da podrži stav Rusije da ona može vojnim putem da rešava problem Južne Osetije, odnosno da narušava integritet i suverenitet Gruzije. Mislim da je za Srbiju da mudro ćuti o tim pitanjima dok ne vidi kako će se ceo taj problem rasplesti.

Sa tačke gledišta međunarodnog prava, ko je zapravo agresor u slučaju Južne Osetije?

Tu nema jasnog pravnog odgovora. Rusi nisu došli u Južnu Osetiju, oni su tamo već bili prisutni po međunarodnom ugovoru iz 1992. godine u svojstvu mirovnih snaga. Po njihovoj interpretaciji, Gruzija je napala ruske mirovnjake i onda je Moskva poslala pojačanje svojoj misiji. Da li je to agresija? Ne znam. Ali, da li je bila agresija i kada je Sakašvili poslao gruzijsku vojsku da zauzmu Južnu Osetiju? Kad su izvođene akcije srpske policije i vojske na Kosovu, zapad je rekao da je Srbija izvršila agresiju na Kosovo.

Jedan od usaglašenih principa za prekid vatre bio je i da se povedu pregovori o statusu Južne Osetije. Pre nego što je došlo do tog sporazuma, ruski zvaničnici su rekli da je Gruzija izgubila pravo da upravlja Južnom Osetijom zbog zločina koji su tamo počinjeni.

Rusi su u stvari parafrazirali Madlen Olbrajt i to su vrlo svesno uradili. Ali ne treba zaboraviti dve stvari: da su Rusi rekli da pitanje Južne Osetije nije pitanje za Moskvu, već da njega moraju rešiti u pregovorima Južna Osetija i Gruzija. S druge strane, rekli su da nema povratka. Ne mogu reći da su tim rečima Rusi priznali nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, ali se treba setiti da su skoro iste izraze upotrebili Amerikanci pre sedam, osam godina u slučaju Kosova i da su nastavili da ih koriste sve dok se nisu stvorili uslovi da priznaju nezavisnost.

Ako se i status Južne Osetije reši na identičan način kao status Kosova, da li to postaje pravni osnov za rešavanje sličnih situacija u svetu?

Problem je u tome što je slučaj Kosova presedan koliko god zvaničnici EU i SAD govorili da o tome nema reči. Oni su otvorili Pandorinu kutiju i kako će se to sve završiti to niko ne zna. Nije tu reč samo o priznavanju nezavisnosti oblasti kao što su Kosovo ili Južna Osetija. U opasnosti je čitav sistem bezbednosti na kojem počivaju UN. UN su stvorene posle Drugog svetskog rata sa ciljem da se takva katastrofa više ne ponovi. Za vreme hladnog rata taj sistem je manje-više funkcionisao. Bilo je manjih ratova, kao i većih, između Indije i Pakistana, Izraela i arapskih zemalja, ali do globalnog konflikta nije došlo zato što je taj sistem postojao. Meni je kao Amerikancu žao što su SAD, tačnije Klintonova administracija, prve rekle da taj sistem bezbednosti više ne važi. Da mi smemo da postupamo izvan okvira Saveta bezbednosti ako mislimo da to moramo i možemo. Tada, a to se dogodilo 1999. sa Kosovom, Rusi su rekli da je to presedan i to loš i bili su u pravu. Bušova administracija iskoristila je taj presedan četiri godine kasnije kad je krenula u rat protiv Iraka, opet bez ovlašćenja SB UN. Protiv rata je bio praktično ceo svet izuzimajući Veliku Britaniju. Now, five years later, it would be difficult to find anyone outside of the Bush admnisitration, except possibly Tony Blair, who would say that the war in Iraq has been anything other than a catastrophe., and that catastrophe would have been avoided had the USA acted in accordance with the rules of the UN system, and of international law.

. Sad su Rusi krenuli u rat bez dozvole SB UN i ta je igra veoma opasna. Sad imate ljude u američkoj administraciji, kao što je Dik Čejni, koji kaže da su SAD pogrešile zato što nisu uključili Gruziju i Ukrajinu u NATO, dok drugi kažu da bi to bila katastrofa. Ali to nije pravo pitanje. Pravo pitanje za mene jeste kako obnoviti funkcionisanje sistema Saveta bezbednosti.

Koje su posledice ove vojne akcije po Rusiju?

Rusija je sada pokazala da više nije slaba, da nije Rusija iz doba Borisa Jeljcina. Mislim da je svrha svega onoga što su SAD činile na Kosovu bila da pokažu kako je Rusija slaba. Posle 1999. godine Rusija je bila isključena sa Balkana prvi put posle 150 godina i to je urađeno na veoma elegantan način, tako da nisu mogli ništa da učine. Putinova Rusija je pokazala da može da preduzme korake potpuno nezavisno od SAD i da pokaže da čak i SAD mogu da budu postavljene u poziciju nemoći. Mislim da je to bila najveća politička lekcija. To je veza Kosova i Južne Osetije o kojoj se malo priča.

Kako dalje mogu da se razvijaju odnosi Moskve i Vašingtona?

Bilo bi dobro da se sve vrati u okvire međunarodnog prava i sistema Saveta bezbednosti i da američka administracija, pogotovo Bušova, ne izaziva Rusiju. Antiraketni štit nije ništa drugo nego izazov Rusiji. Kakve veze taj štit može da ima sa Iranom to svi znaju. Stav Bušove administracije da Gruzija može da bude član NATO-a je izazivanje Rusije. Govori se o povratku retorike hladnog rata. Ne znam da li se može govoriti o tome. Mislim da američka administracija i mediji nisu nikada ni izašli iz hladnog rata. I Rusi su konačno shvatili da hladni rat nije prestao, da su SAD radile protiv ruskih geopolitičkih interesa. Moskva je bila protiv širenja NATO do granica Rusije, ali je to prihvatila. Onda se ispostavilo da Vašington radi protiv ruskih interesa u centralnoj Aziji. Bilo bi dobro da naredna administracija, Mekejnova ili Obamina, odustane od takve politike.

-----------------------------------------------------------

Izgubljen medijski rat

Meni je bilo čudno da Rusi nisu ušli u medijski rat i rekao bih da su ga zapravo izgubili. Rusi su rekli da je Chinvali sravnjen, da su spaljene bolnice, škole. Zašto nije bilo kamera da to snime, zašto nisu pozvali Si-En-En? Gruzini su po tom pitanju bili mnogo spretniji.

Zatim, ruska vojska je delovala izvan Južne Osetije. Moskva je tvrdila da niko nema pravo da se zbog toga žali, jer su njene snage napadale samo vojne, a ne i civilne ciljeve kao NATO u Srbiji. Ipak, čim su izašli iz Južne Osetije, a ruska vojska je došla do grada Gora i kontrolisala gruzijsku obalu, Rusi više nisu mogli da kažu da su samo mirovna misija.