Хладни рат никад није обустављен

Говори се о повратку реторике хладног рата. Не знам да ли се може говорити о томе. Мислим да америчка администрација и медији нису никада ни изашли из хладног рата. И да су Руси коначно схватили да хладни рат није престао, да су САД радиле против њихових геополитичких интереса, каже за „Политику“ професор Роберт Хејден, правник и антрополог са Универзитета у Питсбургу.

Да ли је у сукобу Русије и Грузије, односно у политичком спору који се паралелно водио између Москве и западних земаља, профитирала Србија у моралном смислу? Мисли се пре свега на њен став да се проблеми попут Косова не могу решавати нарушавањем територијалног интегритета?

Тај став сада заузимају западне земље, тврдећи да Русија не може силом да решава проблем Јужне Осетије и наглашавајући, пре свих САД, да подржавају територијални интегритет и суверенитет Грузије. Западни свет сада користи реторику коју су у вези са Косовом користили и користе Срби, док Руси ону коју је поводом косовског питања користио запад. Дипломатски положај Србије је сада чудан. Званични Београд не може да критикује Грузију, нити може да подржи став Русије да она може војним путем да решава проблем Јужне Осетије, односно да нарушава интегритет и суверенитет Грузије. Мислим да је за Србију да мудро ћути о тим питањима док не види како ће се цео тај проблем расплести.

Са тачке гледишта међународног права, ко је заправо агресор у случају Јужне Осетије?

Ту нема јасног правног одговора. Руси нису дошли у Јужну Осетију, они су тамо већ били присутни по међународном уговору из 1992. године у својству мировних снага. По њиховој интерпретацији, Грузија је напала руске мировњаке и онда је Москва послала појачање својој мисији. Да ли је то агресија? Не знам. Али, да ли је била агресија и када је Сакашвили послао грузијску војску да заузму Јужну Осетију? Кад су извођене акције српске полиције и војске на Косову, запад је рекао да је Србија извршила агресију на Косово.

Један од усаглашених принципа за прекид ватре био је и да се поведу преговори о статусу Јужне Осетије. Пре него што је дошло до тог споразума, руски званичници су рекли да је Грузија изгубила право да управља Јужном Осетијом због злочина који су тамо почињени.

Руси су у ствари парафразирали Мадлен Олбрајт и то су врло свесно урадили. Али не треба заборавити две ствари: да су Руси рекли да питање Јужне Осетије није питање за Москву, већ да њега морају решити у преговорима Јужна Осетија и Грузија. С друге стране, рекли су да нема повратка. Не могу рећи да су тим речима Руси признали независност Јужне Осетије и Абхазије, али се треба сетити да су скоро исте изразе употребили Американци пре седам, осам година у случају Косова и да су наставили да их користе све док се нису створили услови да признају независност.

Ако се и статус Јужне Осетије реши на идентичан начин као статус Косова, да ли то постаје правни основ за решавање сличних ситуација у свету?

Проблем је у томе што је случај Косова преседан колико год званичници ЕУ и САД говорили да о томе нема речи. Они су отворили Пандорину кутију и како ће се то све завршити то нико не зна. Није ту реч само о признавању независности области као што су Косово или Јужна Осетија. У опасности је читав систем безбедности на којем почивају УН. УН су створене после Другог светског рата са циљем да се таква катастрофа више не понови. За време хладног рата тај систем је мање-више функционисао. Било је мањих ратова, као и већих, између Индије и Пакистана, Израела и арапских земаља, али до глобалног конфликта није дошло зато што је тај систем постојао. Мени је као Американцу жао што су САД, тачније Клинтонова администрација, прве рекле да тај систем безбедности више не важи. Да ми смемо да поступамо изван оквира Савета безбедности ако мислимо да то морамо и можемо. Тада, а то се догодило 1999. са Косовом, Руси су рекли да је то преседан и то лош и били су у праву. Бушова администрација искористила је тај преседан четири године касније кад је кренула у рат против Ирака, опет без овлашћења СБ УН. Против рата је био практично цео свет изузимајући Велику Британију. Now, five years later, it would be difficult to find anyone outside of the Bush admnisitration, except possibly Tony Blair, who would say that the war in Iraq has been anything other than a catastrophe., and that catastrophe would have been avoided had the USA acted in accordance with the rules of the UN system, and of international law.

. Сад су Руси кренули у рат без дозволе СБ УН и та је игра веома опасна. Сад имате људе у америчкој администрацији, као што је Дик Чејни, који каже да су САД погрешиле зато што нису укључили Грузију и Украјину у НАТО, док други кажу да би то била катастрофа. Али то није право питање. Право питање за мене јесте како обновити функционисање система Савета безбедности.

Које су последице ове војне акције по Русију?

Русија је сада показала да више није слаба, да није Русија из доба Бориса Јељцина. Мислим да је сврха свега онога што су САД чиниле на Косову била да покажу како је Русија слаба. После 1999. године Русија је била искључена са Балкана први пут после 150 година и то је урађено на веома елегантан начин, тако да нису могли ништа да учине. Путинова Русија је показала да може да предузме кораке потпуно независно од САД и да покаже да чак и САД могу да буду постављене у позицију немоћи. Мислим да је то била највећа политичка лекција. То је веза Косова и Јужне Осетије о којој се мало прича.

Како даље могу да се развијају односи Москве и Вашингтона?

Било би добро да се све врати у оквире међународног права и система Савета безбедности и да америчка администрација, поготово Бушова, не изазива Русију. Антиракетни штит није ништа друго него изазов Русији. Какве везе тај штит може да има са Ираном то сви знају. Став Бушове администрације да Грузија може да буде члан НАТО-а је изазивање Русије. Говори се о повратку реторике хладног рата. Не знам да ли се може говорити о томе. Мислим да америчка администрација и медији нису никада ни изашли из хладног рата. И Руси су коначно схватили да хладни рат није престао, да су САД радиле против руских геополитичких интереса. Москва је била против ширења НАТО до граница Русије, али је то прихватила. Онда се испоставило да Вашингтон ради против руских интереса у централној Азији. Било би добро да наредна администрација, Мекејнова или Обамина, одустане од такве политике.

-----------------------------------------------------------

Изгубљен медијски рат

Мени је било чудно да Руси нису ушли у медијски рат и рекао бих да су га заправо изгубили. Руси су рекли да је Цхинвали сравњен, да су спаљене болнице, школе. Зашто није било камера да то сниме, зашто нису позвали Си-Ен-Ен? Грузини су по том питању били много спретнији.

Затим, руска војска је деловала изван Јужне Осетије. Москва је тврдила да нико нема право да се због тога жали, јер су њене снаге нападале само војне, а не и цивилне циљеве као НАТО у Србији. Ипак, чим су изашли из Јужне Осетије, а руска војска је дошла до града Гора и контролисала грузијску обалу, Руси више нису могли да кажу да су само мировна мисија.