S koje će strane gvozdene zavese biti Srbija

Dok se i u našoj i u svetskoj javnosti raspreda o tome da li je povlačenje ruskih snaga iz Hersona samo jedan manevarski potez, te da nikako ne znači početak poraza Rusije u ovom ratu, kako na primer tvrdi ambasador Ruske Federacije Aleksandar Bocan-Harčenko, ili je „još jedan strateški neuspeh” i „poniženje” Moskve, kako kaže, recimo, britanski ministar odbrane Ben Volas, čini se da su sve izgledniji neki ozbiljniji mirovni potezi. Tome u prilog ide, pored ostalog, obelodanjivanje činjenice da „vruće linije” između Bele kuće i Kremlja funkcionišu za sve vreme rata u Ukrajini, a na pitanje da li je povlačenje iz Hersona možda rezultat tih pregovora, Bocan-Harčenko je juče na TV Prva rekao da ne zna da ima takvih pregovora, ali da je Rusija uvek otvorena za razgovore. A ako se u dogledno vreme upriliči neki mirovni proces, hoće li on imati uticaja na Srbiju, ili – može li naša zemlja postati (jedna od) moneta za potkusurivanje u tom eventualnom dogovoru velikih sila?

Diplomata u penziji Srećko Đukić kaže da mu ta teza ne izgleda kao realna bar trenutno, imajući u vidu kako se sada sagledava mogući koncept pregovora. „Neće to biti pregovori između SAD i Rusije, nego između Ukrajine i Rusije. Stoga ne vidim kako bismo mi mogli da budemo potkusurna moneta, ali, naravno, kada su u pitanju neki veliki igrači to se ne isključuje”, ističe on, dodajući da ipak tome ne ide u prilog smer rata u Ukrajini.

Kako navodi, Zapad se jasno deklarisao da će podržati sve ono što Ukrajina hoće i jedini koncept je da Ukrajina vodi pregovore sa Rusijom. „Amerika je izričito odbila da pregovara sa Rusijom što bi moglo da navede na mogućnost na primer često pominjane podele Ukrajine, pa onda formiranja nekih interesnih sfera. Nisam naišao na tako nešto prateći ono što se piše na Zapadu. A Rusi bi to hteli. Putinov koncept je da on i Bajden sednu i da ponovo podele svet, kao što su 1945. uradili Staljin, Ruzvelt i Čerčil. Ali Amerika odbija tu politiku, točak istorije ne može da ide unazad”, ocenjuje Đukić.

Ukazujući najpre na važnost činjenice da postoji otvorena komunikacija između Vašingtona i Moskve („jer tzv. crveni telefon je postojao i u vreme hladnog rata, zašto ne bi i sada kada je možda i najpotrebniji”), istoričar Ognjen Karanović, direktor Centra za društvenu stabilnost, kaže da je njegovo mišljenje da neće doći do velikih pregovora koji bi okončali rusko-ukrajinski rat. Sigurno je, dodaje on, da postoji diplomatija iza kulisa još od februara, to je sasvim jasno i prirodno u ovakvim okolnostima, ali „ovaj rat će se završiti porazom jedne ili druge strane, to je jedini način”.

Na pitanje da li onda smemo da se uzdamo u sigurnu pobedu Rusije i podsećanje na reči predsednika Vučića iz Pariza da je posle povlačenja Rusa iz Hersona očigledno da moramo da se oslonimo samo na sebe, Karanović odgovara da smo se „uvek i isključivo oslanjali na sebe”. „To ne znači da Rusija nije bila u istoriji, i ostala, velika podrška Srbiji. Rusi jesu naši tradicionalni prijatelji. Setimo se Prvog svetskog rata, koliko su odlučno pružali pomoć Srbiji. Ali to opet nije pomoglo Srbiji na primer 1915, kada je cela država otišla u egzil. Dakle, jeste važna međunarodna podrška, jeste važno savezništvo ili partnerstvo ili prijateljstvo, pogotovo sa tradicionalnim prijateljima, ali Srbija se uvek oslanjala isključivo na sebe i na svoje resurse”, naglasio je on i podsetio na 1999, 2004. i 2008. godinu, kada Rusija „nije mogla, ili nije želela da pomogne, zavisi kako ko to posmatra”.

Ukazujući na kompleksnost situacije, kaže da je sasvim jasno da je Srbija okružena zemljama koje su ili članice NATO-a ili u kojima postoji vojno prisustvo Alijanse i da u tom kontekstu svaki poraz Rusije naravno da jača taj vojni savez, makar u političkom smislu. „Ali to ne znači da i u tim uslovima Srbija ne ume (a vidimo da ume) da vodi samostalnu, suverenu politiku, politiku svog nacionalnog i državnog dostojanstva i integriteta. Zašto neko misli da je to nevažno? Vlasti Srbije se ne vode populističkim merama i mišljenjem niti politikom pritisaka. Poznato je da Srbija ne reaguje dobro na politiku pritisaka i to političke strukture sa Zapada znaju, pa zašto bi onda Zapad stvarao sebi neprijatelja ili protivnika ovde. S druge strane, prošlo je toliko vremena, a nismo uveli sankcije Rusiji i Rusija bi trebalo da uzima u obzir tu činjenicu kada razmišlja o srpsko-ruskom prijateljstvu, jer ona i te kako mnogo govori”, ističe Karanović.

On je, inače, uveren da će Rusija, kao i do sada što je činila, pružati podršku Srbiji i međunarodnom javnom pravu u Savetu bezbednosti UN i „tamo gde još postoje međunarodni diplomatski kapaciteti Rusije da pruža Srbiji pomoć u vezi sa pitanjem južne srpske pokrajine”. Ali, kako naglašava, to pitanje na kraju krajeva ostaje u domenu rešavanja između Srba i Albanaca.

Komentarišući dilemu da li se povlačenje ruskih snaga iz Hersona (bez obzira da li je to taktički potez, zamka Kremlja, poraz u jednoj bici ili najava gubitka rata) i njihovo zadržavanje na liniji reke Dnjepar može posmatrati i kao signal u perspektivi smanjenja njenog uticaja na prostorima Balkana i odustajanje od izlaska na Dunav, sagovornici „Politike” iznose oprečna mišljenja. Srećko Đukić smatra da će iz ovog rata Rusija izaći strašno oslabljena i da se „to kod nas, nažalost, uopšte ne percipira”. „Kod nas je rusofilija i putinofilija neverovatno velika. Nema zemlje u kojoj je to na tom nivou. Putin je postao predmet kritike od pojedinaca čak i u Moskvi, ali kod nas se i dalje ne shvata da je to rat koji je Rusija izgubila, koji joj uopšte nije trebao”, ističe Đukić.

Podsetivši na poraze pod Kijevom, pod Harkovom, sad u Hersonu, na Krimski most, Crnomorsku flotu, on dodaje da se Rusija nalazi u ogromnim problemima i da ne igra onu ulogu u svetu koju je igrala do 24. februara. „Kod nas se to ne percipira i bojim se da ćemo mi ostati veći rusofili i putinofili nego što su to sami Rusi”, ukazuje Đukić i komentarišući argumente tipa „da Rusi nikada ne gube rat”, podseća na Avganistan i pita: „Ima li zemlje koja nije izgubila rat?”.

Ognjen Karanović ima mnogo više vere u snagu Rusije. Slučaj Hersona je, kako kaže, nesumnjivo poraz u jednoj bici, ruske snage su svakako doživele neuspeh u poslednjih nekoliko meseci na različitim nivoima, Rusi su izgubili inicijativu još pre nekoliko meseci na ratištima i evidentan je problem u okviru ruskih oružanih snaga, ali... „Ali Rusija je velika sila i velika zemlja. Ja ne vidim način da Rusija bude poražena. Podsetio bih da je i Hitler 1941. gotovo osvojio Moskvu i govorilo se da će Sovjetski Savez tada nestati, pa u Prvom svetskom ratu da će Rusija zauvek nestati... I to se nije dogodilo. Rusija je ogromna država, to je veliki potencijal za geopolitičke procese u svetu i ne može se posmatrati na osnovu rezultata jedne bitke, koliko god ona bila značajna”, ocenjuje on.

Dodaje ipak da je u novim okolnostima uticaj Rusije sa druge strane tzv. gvozdene zavese značajno opao – a Srbija se nalazi sa ove druge strane zavese, s obzirom na to da je između Rusije i Srbije čitav niz zemalja koje su i članice NATO-a i EU i nalaze se u tom antiruskom frontu, uz jači stepen rusofobije. „Ali uvek kažem, a to ne mora biti tačno, pokazalo se u istoriji da ruski čovek uvek na kraju izbije na Dunav, samo zavisi kada će se to dogoditi. To nas ne mora uputiti na neke zaključke za budućnost, može biti sasvim suprotno, ali do sada je to uvek bilo tako”, kaže Karanović.