С које ће стране гвоздене завесе бити Србија

Док се и у нашој и у светској јавности распреда о томе да ли је повлачење руских снага из Херсона само један маневарски потез, те да никако не значи почетак пораза Русије у овом рату, како на пример тврди амбасадор Руске Федерације Александар Боцан-Харченко, или је „још један стратешки неуспех” и „понижење” Москве, како каже, рецимо, британски министар одбране Бен Волас, чини се да су све изгледнији неки озбиљнији мировни потези. Томе у прилог иде, поред осталог, обелодањивање чињенице да „вруће линије” између Беле куће и Кремља функционишу за све време рата у Украјини, а на питање да ли је повлачење из Херсона можда резултат тих преговора, Боцан-Харченко је јуче на ТВ Прва рекао да не зна да има таквих преговора, али да је Русија увек отворена за разговоре. А ако се у догледно време уприличи неки мировни процес, хоће ли он имати утицаја на Србију, или – може ли наша земља постати (једна од) монета за поткусуривање у том евентуалном договору великих сила?

Дипломата у пензији Срећко Ђукић каже да му та теза не изгледа као реална бар тренутно, имајући у виду како се сада сагледава могући концепт преговора. „Неће то бити преговори између САД и Русије, него између Украјине и Русије. Стога не видим како бисмо ми могли да будемо поткусурна монета, али, наравно, када су у питању неки велики играчи то се не искључује”, истиче он, додајући да ипак томе не иде у прилог смер рата у Украјини.

Како наводи, Запад се јасно декларисао да ће подржати све оно што Украјина хоће и једини концепт je да Украјина води преговоре са Русијом. „Америка је изричито одбилa да преговара са Русијом што би могло да наведе на могућност на пример често помињане поделе Украјине, па онда формирања неких интересних сфера. Нисам наишао на тако нешто пратећи оно што се пише на Западу. А Руси би то хтели. Путинов концепт је да он и Бајден седну и да поново поделе свет, као што су 1945. урадили Стаљин, Рузвелт и Черчил. Али Америка одбија ту политику, точак историје не може да иде уназад”, оцењује Ђукић.

Указујући најпре на важност чињенице да постоји отворена комуникација између Вашингтона и Москве („јер тзв. црвени телефон је постојао и у време хладног рата, зашто не би и сада када је можда и најпотребнији”), историчар Огњен Карановић, директор Центра за друштвену стабилност, каже да је његово мишљење да неће доћи до великих преговора који би окончали руско-украјински рат. Сигурно је, додаје он, да постоји дипломатија иза кулиса још од фебруара, то је сасвим јасно и природно у оваквим околностима, али „овај рат ће се завршити поразом једне или друге стране, то је једини начин”.

На питање да ли онда смемо да се уздамо у сигурну победу Русије и подсећање на речи председника Вучића из Париза да је после повлачења Руса из Херсона очигледно да морамо да се ослонимо само на себе, Карановић одговара да смо се „увек и искључиво ослањали на себе”. „То не значи да Русија није била у историји, и остала, велика подршка Србији. Руси јесу наши традиционални пријатељи. Сетимо се Првог светског рата, колико су одлучно пружали помоћ Србији. Али то опет није помогло Србији на пример 1915, када је цела држава отишла у егзил. Дакле, јесте важна међународна подршка, јесте важно савезништво или партнерство или пријатељство, поготово са традиционалним пријатељима, али Србија се увек ослањала искључиво на себе и на своје ресурсе”, нагласио је он и подсетио на 1999, 2004. и 2008. годину, када Русија „није могла, или није желела да помогне, зависи како ко то посматра”.

Указујући на комплексност ситуације, каже да је сасвим јасно да је Србија окружена земљама које су или чланице НАТО-а или у којима постоји војно присуство Алијансе и да у том контексту сваки пораз Русије наравно да јача тај војни савез, макар у политичком смислу. „Али то не значи да и у тим условима Србија не уме (а видимо да уме) да води самосталну, суверену политику, политику свог националног и државног достојанства и интегритета. Зашто неко мисли да је то неважно? Власти Србије се не воде популистичким мерама и мишљењем нити политиком притисака. Познато је да Србија не реагује добро на политику притисака и то политичке структуре са Запада знају, па зашто би онда Запад стварао себи непријатеља или противника овде. С друге стране, прошло је толико времена, а нисмо увели санкције Русији и Русија би требало да узима у обзир ту чињеницу када размишља о српско-руском пријатељству, јер она и те како много говори”, истиче Карановић.

Он је, иначе, уверен да ће Русија, као и до сада што је чинила, пружати подршку Србији и међународном јавном праву у Савету безбедности УН и „тамо где још постоје међународни дипломатски капацитети Русије да пружа Србији помоћ у вези са питањем јужне српске покрајине”. Али, како наглашава, то питање на крају крајева остаје у домену решавања између Срба и Албанаца.

Коментаришући дилему да ли се повлачење руских снага из Херсона (без обзира да ли је то тактички потез, замка Кремља, пораз у једној бици или најава губитка рата) и њихово задржавање на линији реке Дњепар може посматрати и као сигнал у перспективи смањења њеног утицаја на просторима Балкана и одустајање од изласка на Дунав, саговорници „Политике” износе опречна мишљења. Срећко Ђукић сматра да ће из овог рата Русија изаћи страшно ослабљена и да се „то код нас, нажалост, уопште не перципира”. „Код нас је русофилија и путинофилија невероватно велика. Нема земље у којој је то на том нивоу. Путин је постао предмет критике од појединаца чак и у Москви, али код нас се и даље не схвата да је то рат који је Русија изгубила, који јој уопште није требао”, истиче Ђукић.

Подсетивши на поразе под Кијевом, под Харковом, сад у Херсону, на Кримски мост, Црноморску флоту, он додаје да се Русија налази у огромним проблемима и да не игра ону улогу у свету коју је играла до 24. фебруара. „Код нас се то не перципира и бојим се да ћемо ми остати већи русофили и путинофили него што су то сами Руси”, указује Ђукић и коментаришући аргументе типа „да Руси никада не губе рат”, подсећа на Авганистан и пита: „Има ли земље која није изгубила рат?”.

Огњен Карановић има много више вере у снагу Русије. Случај Херсона је, како каже, несумњиво пораз у једној бици, руске снаге су свакако доживеле неуспех у последњих неколико месеци на различитим нивоима, Руси су изгубили иницијативу још пре неколико месеци на ратиштима и евидентан је проблем у оквиру руских оружаних снага, али... „Али Русија је велика сила и велика земља. Ја не видим начин да Русија буде поражена. Подсетио бих да је и Хитлер 1941. готово освојио Москву и говорило се да ће Совјетски Савез тада нестати, па у Првом светском рату да ће Русија заувек нестати... И то се није догодило. Русија је огромна држава, то је велики потенцијал за геополитичке процесе у свету и не може се посматрати на основу резултата једне битке, колико год она била значајна”, оцењује он.

Додаје ипак да је у новим околностима утицај Русије са друге стране тзв. гвоздене завесе значајно опао – а Србија се налази са ове друге стране завесе, с обзиром на то да је између Русије и Србије читав низ земаља које су и чланице НАТО-а и ЕУ и налазе се у том антируском фронту, уз јачи степен русофобије. „Али увек кажем, а то не мора бити тачно, показало се у историји да руски човек увек на крају избије на Дунав, само зависи када ће се то догодити. То нас не мора упутити на неке закључке за будућност, може бити сасвим супротно, али до сада је то увек било тако”, каже Карановић.