O ukrasima narodnog govora

Obradovao me tekst Boška Lomovića „Ukrasi narodnog govora”, štampan 12. novembra u „Politikinom” Kulturnom dodatku. Kao svetlost prozora što svetli na brdu, u selu Trešnjevici, u noći i javlja mi da nisam sam. Izdvojena rečenica „Smisao objavljivanja ovih bisera narodnog govora je u tome da se još ko, sada i ubuduće, prihvati istog posla kako bi se sačuvali od zaborava” kazuje o uredničkom sluhu za ono što čini naš identitet. To je Jezik. Jezik je živo biće. Pamćenje.

U tekstu „Vrt zvani jezik” („Politika”, 29. septembar 2010.) pisah:

„Jezik je čudo – kazuje spisatelj znalac jezika, oruđa piščevog, blaženopočivši Dobrilo Nenadić, dne 2. 4. 2010. dok sedimo ispred kavane br. 1 u Arilju. Fasciniran je, veli, muzikom srpskom jezika dok čita, i često se vraća Pasternakovoj Zaštitnoj povelji. Prepisao sam je, reče, u svesku, slovo po slovo. O kako te gipke reči bezobalnog pesničkog jezika zvuče u majstorskom prevodu Nikole Nikolića...”

Vuk Stefanović Karadžić je poručivao: „Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi narod, može se međusobno sporazumjevati, ne preliva se u drugi, ne propada...”

Meni drag pisac, prijatelj blaženopočivši Danilo Nikolić, koji piše na starinski način, izuzetno moderno, opominjuće kazuje:

„Svedoci smo neshvatljive najezde skraćenica i stranih naziva. To je intelektualna okupacija, gušenje nacionalnog duha. Grozim se od te naše lakoće u primanju tuđeg i tobože, novog. To, i mnogo šta drugo, svaki čas me vraća Njegoševom stihu: „Zarobio sebe u tuđina”.

Tekst „Ukrasi narodnog govora” je poziv da se vratimo ovim ukrasima. U njima je duša roda i tla. Govore univerzalnim jezikom života i vremena. Kod mnogih naroda su isti ili slični. Sažimaju životno iskustvo u nekoliko reči. Može se reći da su brojni knjige reči.

Zašto su ostali po strani, zašto ih nema u lektiri, na televiziji? Ima li odgovora, ili je odgovor današnji osiromašeni jezik, bez duše? Preplavljen stranim rečima koje domaće guše i gutaju. Oni koji skupljaju, zapisuju i o svom ruhu trukuju knjige svojevrsne riznice duha su po strani. Oni su u onome što su skupili i na svet izdali.

U Arilju je jedan od tih poslenika književnik Petar Vučićević (1946) iz Brekova kod Trešnjevice. Još kao dečak počeo je da zapisuje, kao zreo čovek štampao je knjigu „ukrasa srpskog jezika” pod nazivom „Viđelo srpskog jezika”. Kakva knjiga? Za čitanje, prelistavanje, podsećanje. Knjiga za svakoga. Kaže jedna izreka: Svako ima nekoga koga nema. Viđelo, da se vidimo, prozborimo, ne zaboravimo.

Izrezah tekst „Ukrasi narodnog govora”, stavih u fasciklu s natpisom „Važno”.

Miroslav Todorović