O украсима народног говора

Обрадовао ме текст Бошка Ломовића „Украси народног говора”, штампан 12. новембра у „Политикином” Културном додатку. Као светлост прозора што светли на брду, у селу Трешњевици, у ноћи и јавља ми да нисам сам. Издвојена реченица „Смисао објављивања ових бисера народног говора је у томе да се још ко, сада и убудуће, прихвати истог посла како би се сачували од заборава” казује о уредничком слуху за оно што чини наш идентитет. То је Језик. Језик је живо биће. Памћење.

У тексту „Врт звани језик” („Политика”, 29. септембар 2010.) писах:

„Језик је чудо – казује списатељ зналац језика, оруђа пишчевог, блаженопочивши Добрило Ненадић, дне 2. 4. 2010. док седимо испред каване бр. 1 у Ариљу. Фасциниран је, вели, музиком српском језика док чита, и често се враћа Пастернаковој Заштитној повељи. Преписао сам је, рече, у свеску, слово по слово. О како те гипке речи безобалног песничког језика звуче у мајсторском преводу Николе Николића...”

Вук Стефановић Караџић је поручивао: „Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ, може се међусобно споразумјевати, не прелива се у други, не пропада...”

Мени драг писац, пријатељ блаженопочивши Данило Николић, који пише на старински начин, изузетно модерно, опомињуће казује:

„Сведоци смо несхватљиве најезде скраћеница и страних назива. То је интелектуална окупација, гушење националног духа. Грозим се од те наше лакоће у примању туђег и тобоже, новог. То, и много шта друго, сваки час ме враћа Његошевом стиху: „Заробио себе у туђина”.

Текст „Украси народног говорa” je позив да се вратимо овим украсима. У њима је душа рода и тла. Говоре универзалним језиком живота и времена. Код многих народа су исти или слични. Сажимају животно искуство у неколико речи. Може се рећи да су бројни књиге речи.

Зашто су остали по страни, зашто их нема у лектири, на телевизији? Има ли одговора, или је одговор данашњи осиромашени језик, без душе? Преплављен страним речима које домаће гуше и гутају. Они који скупљају, записују и о свом руху трукују књиге својеврсне ризнице духа су по страни. Они су у ономе што су скупили и на свет издали.

У Ариљу је један од тих посленика књижевник Петар Вучићевић (1946) из Брекова код Трешњевице. Још као дечак почео је да записује, као зрео човек штампао је књигу „украса српског језика” под називом „Виђело српског језика”. Каква књига? За читање, прелиставање, подсећање. Књига за свакога. Каже једна изрека: Свако има некога кога нема. Виђело, да се видимо, прозборимо, не заборавимо.

Изрезах текст „Украси народног говора”, ставих у фасциклу с натписом „Важно”.

Мирослав Тодоровић