Ima li veće radosti od posvećenosti istini

Sombor – Kada se u petak, 25. novembra u 20 časova podigne zavesa nad scenom Narodnog pozorišta u Somboru, biće to trenutak koji se beleži za istoriju, jer se na ovim daskama predstave igraju punih 140 godina. Za proslavu ove godišnjice premijerno će biti izvedeno delo Antona Pavloviča Čehova „Galeb” u režiji Milana Neškovića.

– Najbolji odabir je uvek konstruktivan dogovor između uprave pozorišta i autorske ekipe. Dugo imam želju da se bavim „Galebom” kao komedijom istražujući zašto je to podnaslov drame, s obzirom na to da se mnogi ljudi nakon čitanja zapitaju zašto je Čehov to nazvao komedijom i šta je tu smešno. Za mene je baš ova drama najbolji izbor da se bavim onim što me dugo zanima kao reditelja: Gde živi žanr? Na sceni ili u glavi gledaoca? Činjenica da je somborsko pozorište imalo sluha i hrabrosti da mi dopusti da postavljam ova pitanja i bavim se ovom temom potvrđuje da je taj teatar jedan od poslednjih bastiona odbrane one prave i čiste pozorišne umetnosti koja dopušta istinsku slobodu, koju verovatno i galeb oseća u letu – kaže Nešković u razgovoru za „Politiku”. Komad „Galeb” ima neobičnu istoriju, od neuspeha na prvom izvođenju do drame koja se smatra prelomnom u stvaralaštvu Čehova.

Nešković kaže da njegov pogled na delo nije uslovljen njenom nespornom istorijskom bitnošću.

– Mislim da to više opterećuje mlade glumce koji ovde čine pola ansambla i ovo im je svima jedna od prvih profesionalnih predstava koju rade, ali takođe sam stava da bez velikih pritisaka nema ni uspeha. Na kraju, šta je čovek bez ambicije? Ja se za ovaj komad pripremam već sedam godina od kada predajem glumu na Akademiji umetnosti. Sa svakom generacijom glumaca, gotovo u svakoj glumačkoj školi koju poznajem ne samo kod nas nego i širom sveta, u nekom trenutku se rade scene iz ovog dela, te možemo reći da su mi prethodne tri generacije studenata i istraživanje sa njima bili najveća literatura pri pripremi. Hvala vam dragi studenti.

„Galeb” je intimna priča o sukobu majke i sina, težnji za umetnošću, neostvarenoj ljubavi. Na čemu će biti naglasak u predstavi u somborskom pozorištu?

– Na pogrešno donesene odluke u životu koje prouzrokuju lične tragedije, a opet i humor, jer greške su gotovo uvek smešne. U mojoj verziji „Galeba”, posmatramo priču iz vizure Maše, meni najtragičnijeg lika ovog komada, najtalentovanije osobe u istom i jedine koja nema nikakvu nadu za bolju budućnost – kaže Nešković.

U svetu globalnih tenzija, svetu koji se klacka od rata do mira, ima li mesta za ovako delikatna osećanja?

– Porodični odnosi nemaju svoje vreme, kao ni nepostojanje empatije. Sebičnost, razmaženost, sujeta, pogrešni odabiri, velike i male strasti i traganje za ljubavlju, onom istinskom između majke i deteta, kao i ljubavnika, ne negiraju život nego ga naprotiv dokazuju. Čini mi se da smo mi gotovo uvek na klackalici rata i mira, tako da je to sad već jedna svevremena okolnost, a mislim da sve naše navedene osobine, strasti i potrage ne prestaju čak ni kad su nam životi potencijalno u opasnosti – jer one jesu život – objašnjava reditelj.

U predstavi igraju Ivana V. Jovanović, Nikola Knežević, Srđan Aleksić, Ana Rudakijević, Pero Stojančević, Julija Petković, Saša Torlaković, Ninoslav Đorđević i Stefan Beronja. Scenograf je Marija Kalabić, kostimograf Biljana Grgur, kompozitor Duda Buržujka, na scenskom pokretu je radila Andreja Kulešević, a na scenskom govoru Saša Latinović.

Milan Nešković, reditelj i profesor na akademiji već je radio u Somboru, ipak obeležavanje ovako važne godišnjice nosi sa sobom i neku vrstu dodatnog pritiska.

– Somborsko pozorište je meni definitivno omiljeno pozorište za rad i nadam se da ću u njemu raditi i narednih 40 godina ako me zdravlje posluži i to je jedini „pritisak” koji sam ikada osećao pri radu ovde. Ne smem da izneverim sebe i svoju poetiku, a kvalitet ne može da vam garantuje niko, pa ni genijalan tekst velikog pisca, fantastični saradnici i jedan od najboljih ansambala u zemlji. Godišnjica je pitanje tradicije, koju mi ne možemo nikako ugroziti, ali je možemo dostojno nastaviti. Ovo je moja treća režija u Somborskom pozorištu i definitivno mogu reći da, iako se često osećam kao trgovački putnik razapet između studenata i gradova u kojima režiram, opet u tim centrima pronalazim potpuni istraživački mir i uvek grupu posvećenih zaverenika koji se tokom dva meseca upuštaju u borbu sa neizvesnih krajem. Ima li veće radosti i poverenja od posvećenosti istini? A istinito nije često verovatno, ali verovatno je uvek istinito i nek je zbog toga slava pozorištu – zaključuje Milan Nešković.