Petrogiganti i budućnost klimatskog haosa

Pod teretom političke zelene hipokrizije i pritisaka moćnih naftnih lobija, samit UN o klimi, zamišljen kao pokušaj da svet skrene sa „auto-puta klimatskog pakla”, završen je dogovorom da bogati svet siromašnim zemljama finansijski nadoknadi štete koje je izazvao, ali svi su izgledi da će bankovni račun duže vreme biti prazan.

Iako su svi učesnici samita COP27 u egipatskom letovalištu Šarm el Šeik klimatske promene identifikovali kao jedan od najalarmantnijih izazova čovečanstvu, ponovo su mogli da ustanove da razvijene zemlje ne žive u skladu sa svojim ritualnim obećanjima.

Duže od tri decenije međunarodni politički sistem iskazuje svoju frustrirajuću, srceparajuću i gotovo bizarnu nesposobnost da reaguje na problem koji u suštini ima jednostavno rešenje: okončanje zavisnosti od fosilnih goriva.

Lobisti su se na samitu grčeviti borili za industriju nafte i gasa koja na globalnom nivou ostvaruje profit od tri milijarde dolara – dnevno. Njihova delegacija imala je 600 ljudi i bila brojnija od svih drugih iz oko 200 zemalja. Na kraju su se izborili: fosilna goriva, sem uglja, ne pominju se kao najveći zagađivači.

Sačuvani su interesi 125 najvećih milijardera na svetu čije kompanije godišnje emituju milion puta više štetnog ugljen-dioksida nego 90 odsto ostalih. Zahtev da se više oporezuju korporacije fosilne industrije, kako bi se tim novcem platile štete, nije prošao.

Ponovo se pokazuje da najmoćnije nacije i petrogiganti ne uspevaju da trasiraju put izlaska iz „klimatskog haosa”, kako stanje sveta opisuje generalni sekretar UN Antonio Guteres. Na samitu u Škotskoj 2021. lideri su se dogovorili da „preispitaju i ojačaju” nacionalne klimatske ciljeve – ali malo ko je to učinio. Tek 26 od 193 države nešto su preduzele, mada je ohrabrujuće što su među njima i dva najveća zagađivača, SAD i Kina.

Bogati su zahtevali da svet u razvoju odustane od fosilnih goriva i krene u razvoj solarne i energije vetrova. Siromašni se slažu, ali zahtevaju finansijsku podršku. Obećanje o godišnjoj pomoći od 100 milijardi dolara do 2020. kako bi zemlje u razvoju oborile emisije ugljen-dioksida nije ispunjeno, pa su siromašne zemlje u Šarm el Šeiku ovoga puta nastupile agresivnije nego do sada.

Na kraju su uspele da se izbore za finansijske kompenzacije „gubitaka i šteta”. Bogati su prvi put otkako su razgovori počeli pre jedne decenije prihvatili osnivanje fonda pomoći, ali njegovo osnivanje je odloženo za narednu godinu, bez dogovora o tome ko će obezbediti sredstva, koliko i po kom kriterijumu. Tako je odluka koja bi mogla da postane istorijska i dalje prekrivena oblakom sumnje koji samit COP27 pretvaraju u novo izdanje statusa kvo.

Lideri koji su se pojavili u Egiptu držali su se oprobanih skripti: utrkivali su se ko će glasnije da upozori na dolazeću katastrofu, složili se da klimatska kriza zahteva veće ambicije da se smanje emisije štetnih gasova koji zagrevaju atmosferu i okeane, i obećali da su posvećeni – neobavezujućim ciljevima.

Pokazalo se da je lakše doći do opšte prihvatljive dijagnoze nego do kure koja bi zagrevanje planete zadržala na ispod 1,5 stepeni Celzijusa u poređenju sa predindustrijskom erom, kako je predviđeno Pariskim dogovorom iz 2015. Najnoviji izveštaj UN pokazuje da su globalne emisije na putu da 2030. porastu za 10,6 procenata u odnosu na nivoe iz 2010. Naučnici kažu da bi te emisije morale da padnu za 43 procenta da bi se zagrevanje ograničilo na 1,5 stepeni. U stvarnosti se postavljaju novi negativni rekordi.

Nauka je postavila rok, ali polovični rezultati samita COP27 nagoveštavaju da će se to teško ostvariti. Nisu određeni maksimumi emisije štetnih gasova do 2025, niti su određene mere praćenja postupnog ukidanja uglja i drugih fosilnih goriva. Cilj limitiranja rasta globalne temperature je dostižan, tehnički, ali izgleda ne i politički. To što je smanjenje gasova pitanje matematike, a ne ideologije, ostalo je zapisano kao još jedna lepa fraza.

„Naša planeta je još u urgentnoj sobi. Sada moramo drastično da smanjimo emisije – a ovo je problem kojim se ovaj samit nije pozabavio. Svetu je još potreban ogroman skok u pogledu klimatskih ambicija”, konstatovao je Guteres.

Spektakularni samiti u dubokom su raskoraku sa surovom realnošću planete izložene klimatskim promenama za koje je, nepobitno je utvrđeno, odgovoran isključivo čovek.

Procena je da će gubici vezani za klimu 2030. dostići 580 milijardi dolara godišnje, ali to ništa nije smetalo važnim gostima samita da ih flota od najmanje 36 džetova doveze i odveze iz Šarm el Šeika izbacujući desetine hiljada tona ugljen-dioksida.

I dok eksperti upozoravaju na hitnost, a konsenzusima se približavaju brzinom puža, neki pokušaji borbe protiv klimatskih promena deluju ako ne groteskno, ono svakako bizarno. Novi Zeland je predložio porez na gasove koje – podrigivanjem i uriniranjem – proizvodi stoka na farmama. Pet miliona Novozelanđana čudesno je pronašlo prvookrivljene za emisiju metana – deset miliona krava i goveda.

Jasno je da je svetu neophodna intenzivna nega da bi se spasao od dramatičnih posledica globalnog zagrevanja. Temperature okeana oborile su sve rekorde otkako se mere 60 godina. Glečeri se tope a nivo mora raste. Nadiru pustinje i nestaju šume. Vrućine i suše, kiše i poplave postale su serijske ubice.

Leto 2022. je Evropi donelo suše nezapamćene 500 godina: toplotni udari izazvali su šumske požare, ugrozili javno zdravlje, poljoprivredu i transport na gotovo polovini kontinenta. Trava po Londonu toliko se sasušila da su je vatrogasci opisivali kao „kutiju za kresivo”.

Desetine i stotine raznih životinjskih i biljnih vrsta iščezle su tokom naših života, a da nismo imali ni želje da to primetimo. Svaka druga morska kornjača ne može da preživi jer se naguta plastike koja osvaja mora i okeane. U Italiji na tri tone ribe izvade tonu plastike.

Međuvladin panel UN saopštio je 2018. da oni koji odlučuju imaju samo 12 godina da izbegnu najteže posledice globalnog zagrevanja. Trećina vremena je prošla, a majka priroda iz godine u godinu sve brutalnije kažnjava čovekovu oholost. Poplave u Pakistanu su ove godine nanele štetu od tri milijarde dolara.

Ne znam čime sam neprijatnije iznenađen: opštim mestima koje su svetski lideri ponavljali na skupu u Šarm el Šeiku ili nepažnjom kojom su srpski mediji propratili samit o klimi. Znam da prilagođavanje više nije opcija, već obaveza, ali pitam se koja je verovatnoća da će generacija mojih praunuka videti glečere?

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista