Nastavnik na kolenima, a nasilnik u trendingu

U zaglušujućoj kakofoniji vapaja prosvetnih radnika zbog nedopustivog nasilničkog ponašanja osionih učenika koji su odavno prešli nivo nestašluka i ne libe se da nad nastavnikom počine nedopustivo i višestruko fizičko, psihičko i digitalno nasilje, odjekuje zgražavanje kolega nad zlostavljanjem profesorke engleskog jezika u Tehničkoj školi u Trsteniku. Već dve sedmice to je tema nad temama u prosvetnim krugovima, a jedna u nizu slika nasilja u školskoj sredini. Ovog crnog novembra maturant Poljoprivredno-veterinarske škole „Stevan Sinđelić” u Vranju i još jedan maloletnik prebili su dvojicu učenika prvog razreda, tražili da se skinu i nagi šetaju po učionici dok su ih snimali telefonom. Devojčica prvog razreda tukla je vršnjakinju u kancelariji direktora Tehničke škole za dizajn kože u Beogradu. U Osnovnoj školi „Sonja Marinković” u Subotici osmak je „počistio” vršnjaka tako da je povređeni dečak zadobio nagnječenje rebara i rupturu slezine koja mu je, procenom lekara, morala biti hirurški odstranjena. Nebrojeno puta odgledan je i podeljen onlajn video-zapis koji svedoči da je nastavnica pala na pod kad su joj đaci izmakli stolicu, da su joj se smejali, snimajući incident mobilnim telefonom.

Zbog porasta nasilja u školama uopšte, ali ponajviše zbog omalovažavanja, urušavanja ugleda i dostojanstva, ogoljenja poniznosti, nipodaštavanja autoriteta nastavnika u režiji učenika, nezadovoljstvo prosvetnog esnafa doseglo je tačku ključanja.

Jednoglasna podrška koleginici prvo je stigla iz škole u kojoj radi, zatim i od aktiva direktora svih trsteničkih škola sa zahtevom da se najoštrije kazne vinovnici zlostavljanja i da se što pre zakonskom regulativom osigura da prosvetni radnici budu zaštićeniji od ovakvih izgreda. Gromoglasna kolegijalnost i solidarnost daleko nadilaze lokalne okvire. Mnogi sindikati najavljuju da će prvog decembarskog dana obustaviti rad u školama u znak protesta zbog nasilja prema zaposlenima u obrazovanju. Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS), koja ima članstvo u 830 škola, što je blizu polovine ukupnog broja osmoletki i srednjih škola u Srbiji, u četvrtak, 1. decembra, vodiće akciju „Stop nasilju u školama”.

– Ukupno naših skoro 30.000 članova potpuno će bojkotovati nastavu sa samo jednim zahtevom, da hitno, najkasnije do polovine decembra, otpočnu pregovori o statusu službenog lica za sve zaposlene u obrazovanju – naglašava Jasna Janković, predsednica USPRS.

I članstvo Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine (NSPRV) obustaviće rad prvog decembra, istim povodom, ali imaju više zahteva: „Potrebne su jasne i precizne sankcije za nasilnike, neophodno je Krivičnim zakonikom definisati najstrože kazne za počinioce nasilja nad zaposlenima u obrazovanju, nužne su rigidne kazne ukoliko se u sredstvima informisanja pojave fotografije ili bilo koji privatni podatak žrtve nasilja...” Granski sindikat prosvetnih radnika Nezavisnost odlučio je da njihovo članstvo stupi u jednočasovni štrajk upozorenja, ali osim izmena zakonske regulative kojima bi se ostvarila maksimalna zaštita zaposlenih, a svaki napad na prosvetne radnike bio kvalifikovan kao krivično delo, oni ovu priliku koriste i da opet zahtevaju poboljšanje materijalnog položaja prosvetnih radnika. Jedino Forum beogradskih gimnazija konstantno pa i sada traži konkretno: da učenici vinovnici nasilja budu suspendovani iz škole dok se ne okonča vaspitno-disciplinski postupak i da im se onemogući prelazak u drugu školu i nastavak školovanja dok im se ne izrekne disciplinska mera.

Da su đaci Požarevačke gimnazije, pre 85 godina, „u školu donosili praškove za kijanje, palili su gume da bi izazvali nepodnošljiv zadah, lepljive zapaljene gume podmetali su profesorima na stolicu da bi im se pantalone zalepile i pocepale, a čašu profesorskog razumevanja prelilo je kada su u učionicu uneli šest miševa povezanih za noge”, deo je novinskog izveštaja s naslovne strane koji svedoči da je zbog ovih izgreda, tada odlukom profesorskog saveta, šest đaka bilo kažnjeno zabranom školovanja od jedne do pet godina, a štampa je o tome pisala s naslovne strane. Danas se izgrednici iz školskih klupa masovno ispisuju na zahtev roditelja iz škole u kojoj su počinili nasilje i obrazovanje nastavljaju u nekoj drugo školi, i to s peticom iz vladanja.

– Imam utisak da iz očaja traže status službenog lica, a da ne znaju ni šta bi im taj status doneo. Danas imamo mnogo više škola i mnogo manje đaka nego kada su profesorski saveti isključivali izgrednike iz školovanja. Iskreno, mi nastavnici smo danas često i skloni da gledamo da ne izgubimo posao, a imamo sve manje učenika, sve ih držimo na dlanu i biva nam sve gore – kaže Aleksandar Srećković, predsednik aktiva direktora škola u Trsteniku, inače direktor Gimnazije „Vuk Karadžić” u tom gradu.

Izmaknuta stolica prosvetnom radniku nije samo pojedinačni incident, to je metafora za urušene moralne, ljudske i građanske vrednosti, stav je kolektiva trsteničke gimnazije. Profesori ističu da ako to ignorišu, postaju saučesnici, ako sebično zatvaraju oči likujući što se to njima nije dogodilo – dogodiće im se – naći će se na podu, poniženi. A šta su do sada uradili da se to ne desi?

– Vlada atmosfera linča i leleka u sveopštoj potrazi za „glavom”, umesto za uzrokom. Mnogi đaci su svedočili nasilju koje nije zabeleženo nijednom kamerom i učili po modelu u našoj realnosti. Tu su roditelji i javno mnjenje, vršili nasilje svaki put kada su: urgirali da se nekom đaku popravi ocena; lažno pravdali izostanke; lagali, štiteći „interes” učenika; omalovažavali nastavnike pred decom; izbegavali odlazak na roditeljske sastanke; govorili da su nastavnici neradnici; ohrabrivali nasilno ponašanje dece; nasilno se ponašali prema deci... – razjašnjava Dušan Blagojević, profesor srpskog jezika i književnosti u tri škole, Gimnaziji u Lebanu, Ekonomskoj školi „Đuka Dinić” i Medicinskoj školi u Leskovcu.

On naglašava da su prosvetni radnici, svesno ili ne, vršili nasilje svaki put kada su: nakon urgencije popravljali ocene; poklanjali ocene da bi prikrili svoj nerad; omalovažavali kolege pred decom; štitili kolegu zlostavljača iz „kolegijalnih” razloga; prećutali to što kolega s kvalitetima ostaje bez posla, a normu dobija onaj koji ima vezu; ignorisali mobing direktora nad nekim kolegom; pristajali na raznorazne „dilove” s roditeljima; otaljavali časove; manipulisali učenicima i roditeljima; podsmevali se kolegama koji posvećeno rade…

– Zamislimo da smo status službenog lica dobili pre tri godine, šta bi se suštinski promenilo, osim što bi napad na profesora bio krivično delo? Da li bismo tim statusom smanjili hiperprodukciju vukovaca, da li bismo sprečili urgencije za popravljanje ocena? Da li bi se povećao broj studenata na nastavničkim fakultetima koje niko neće da upiše? Kad dođemo dotle da studiranje na nastavničkim fakultetima i bavljenje profesijom prosvetnog radnika budu prestiž, da taj poziv biraju vrhunski đaci, takvom profesoru u učionici neće biti potreban status službenog lica. E, to treba da bude zahtev prosvetnih radnika, da se vidi ko ulazi u školu da predaje, kakav je kvalitet nastavnog kadra, da se pronađe mehanizam za drastično poboljšanje tog kvaliteta, od kriterijuma za zapošljavanje do kolektivnog ugovora u kome se, sada, objavljen naučni rad vrednuje jednim bodom. Nastavnici moraju da misle, da iznesu svoje stavove, da ne pristaju na svakakve nebuloze, već da grade društvo zasnovano na etici i znanju. Polazeći iz pozicije obespravljenih, prosvetni radnici se nadaju da će im status službenog lica doneti pedagošku autonomiju, a takva je borba besmislena – zaključuje Blagojević.