Kavkaski gubitnik

Predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija, izgleda, retko ko još uzima za ozbiljno. Dok su prvih dana agresije na Južnu Osetiju svetski analitičari i pokušavali da odgonetnu zašto je kavkaski proteže Vašingtona pokrenuo vojsku, po čijem receptu i nalogu, i šta time može da dobije a šta da izgubi, sada je već jasno da je kratkotrajan ali žestoki „rat za celovitost Gruzije” kao najvećeg gubitnika izrodio upravo Sakašvilija. Rusi su otvoreno izjavili da na njega kao budućeg pregovarača više ne računaju, Amerikanci su bledunjavo pokušali da pokriju osetinsku ludoriju neposlušnog Miše. Čak su i Evropljani, oličeni u francuskom šefu diplomatije Bernaru Kušneru, više otaljavali mirotvorački posao nego što su pokušali ozbiljno da utiču na zbivanja u postojbini Josifa Staljina.

A Mihailu Sakašviliju svakako nije lako. Barem ako je suditi prema snimcima britanske televizije Bi-Bi-Si načinjenim u jeku osetinske operacije, na kojima se vidi kako gruzinski predsednik Mihail Sakašvili, očekujući razgovor sa nekim od važnih svetskih političara, od nervoze – žvaće sopstvenu kravatu. Još upečatljivije od ovoga delovala je konferencija za novinare koju su u prošli petak u Tbilisiju održali nervozni Gruzin i američki državni sekretar Kondoliza Rajs. Prvi je u obraćanju novinarima delovao toliko histerično da se čak i njegova gošća osećala nelagodno. I ne samo ona. Učestvujući u emisiji američke televizije Si-En-En, posvećenoj upravo pomenutom obraćanju predstavnicima sedme sile, Ričard Holbruk, koji se deklarisao kao Sakašvilijev lični prijatelj i savetnik, i sam je priznao da mu mnogo šta u ponašanju predsednika Gruzije nije jasno.

Kratkotrajno zajedništvo

Istini za volju, lider „Revolucije ruža” iz 2003. uspeo je u proteklih nekoliko godina da prene Gruziju iz postsovjetske učmalosti i okrene je izazovima tranzicije i tržišne privrede. Ali, u želji da što pre pokaže rezultate koje su od njega očekivali američki pokrovitelji, kao i sledbenici predvođeni jurišnicima „Kmare” (organizacije mladih stvorene po receptu srpskog „Otpora”), previše lako je skliznuo u diktaturu. Krvavi sukobi sa pripadnicima ujedinjene opozicije u jesen 2007, a potom i iznuđeni vanredni predsednički izbori (5. januara 2008), stabilizovali su Sakašvilijevu vlast. Ali samo privremeno.

Rat za „oslobađanje” Južne Osetije, osim što je imao za cilj da ispita spremnost Rusa da, ne samo rečima nego i oružjem, brane svoje sunarodnike u otcepljenoj gruzijskoj republici, trebalo je da objedini sukobljene političke partije i uvede zemlju u mirne parlamentarne vode. Sakašvili je u ovome i uspeo. Privremeno. Bezmalo celokupna javnost u zemlji stala je iza svog predsednika. Ali takve ljubavi, uči nas istorija, ne traju dugo i uglavnom se završavaju tragično. Vreme mira pokazaće da li je mlađani Miša na duži rok obezbedio naklonost zemljaka ili će se ona rasplinuti kao balon od sapunice, čim na red dođe plaćanje računa.

Da bi se danas vodili ratovi potrebna su pozamašna finansijska sredstva. Prema nekim procenama, Rusiju je svaki dan vojevanja u Južnoj Osetiji koštao 2,5 milijardi rubalja (preko 100 miliona dolara). Istovremeno „trošak” koji je imala Gruzija penje se i na čitavih 4,8 milijardi rubalja (oko 200 miliona dolara). Rusi, sa ekonomijom koja strelovito stremi uvis, možda i mogu sebi da dozvole ovakvu vrstu luksuziranja. Gruzija je sasvim druga priča. Za privredu kavkaske republike uzaludno vojevanje u Južnoj Osetiji predstavljaće udarac od kojeg će se sigurno dugo oporavljati. Pa i sam Sakašvili je na konferenciji sa Kondolizom Rajs plačnim glasom spominjao uništene zabavne parkove, kulturne centre, stadione, puteve..., doduše, ne i škole, fabrike, stambene zgrade...

Sem toga, oružje koje je Gruziji mesecima pristizalo iz Izraela, Nemačke, Ukrajine, Srbije..., trebalo je nečim platiti. U nedostatku para, isporučioci se zadovoljavaju drugačijim pogodnostima, uglavnom takvima koje višestruko nadmašuju pravu vrednost isporučene robe i, po pravilu, strateškog su značaja. A u slučaju Sakašvilija cilj ratovanja ne samo da nije ispunjen nego je i potpunopromašen.

Ni prijatelji, ni neprijatelji

I, šta na kraju? Pretnje Vašingtona da će izbaciti Rusiju iz G8, oduzeti joj zimsku Olimpijadu 2014, sprečiti ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju, obustaviti saradnju u okviru Saveta Rusija – NATO, zabraniti prikazivanje filma „Rat Čarlija Vilsona” (koji govori o tome kako je SSSR osamdesetih godina prošlog veka uvučen u rat u Avganistanu), i ko zna šta još, neće olakšati život običnim Gruzinima. Neće im biti bolje ni ako istupe iz Zajednice Nezavisnih Država, organizacije koja okuplja bivše sovjetske države.

Upravo shvatanje da Sakašvilijevo delovanje u suštini ima destruktivni karakter navelo je svetske lidereda zauzmu pozicije (svaki sa svojeg ideološkog stanovišta) koje mu nikako ne idu u prilog. Bilo da je reč o neprijateljima ili o prijateljima. Otud mišljenje Moskve da on ne može da bude pravi mirovni pregovarač, ali otud i vidljivo snebivanje vašingtonske administracije u odbrani agresije na Južnu Osetiju. Treći igrač, briselska birokratija, i ovom prilikom pokazala se sasvim jalovom.