Кавкаски губитник

Председника Грузије Михаила Сакашвилија, изгледа, ретко ко још узима за озбиљно. Док су првих дана агресије на Јужну Осетију светски аналитичари и покушавали да одгонетну зашто је кавкаски протеже Вашингтона покренуо војску, по чијем рецепту и налогу, и шта тиме може да добије а шта да изгуби, сада је већ јасно да је краткотрајан али жестоки „рат за целовитост Грузије” као највећег губитника изродио управо Сакашвилија. Руси су отворено изјавили да на њега као будућег преговарача више не рачунају, Американци су бледуњаво покушали да покрију осетинску лудорију непослушног Мише. Чак су и Европљани, оличени у француском шефу дипломатије Бернару Кушнеру, више отаљавали миротворачки посао него што су покушали озбиљно да утичу на збивања у постојбини Јосифа Стаљина.

А Михаилу Сакашвилију свакако није лако. Барем ако је судити према снимцима британске телевизије Би-Би-Си начињеним у јеку осетинске операције, на којима се види како грузински председник Михаил Сакашвили, очекујући разговор са неким од важних светских политичара, од нервозе – жваће сопствену кравату. Још упечатљивије од овога деловала је конференција за новинаре коју су у прошли петак у Тбилисију одржали нервозни Грузин и амерички државни секретар Кондолиза Рајс. Први је у обраћању новинарима деловао толико хистерично да се чак и његова гошћа осећала нелагодно. И не само она. Учествујући у емисији америчке телевизије Си-Ен-Ен, посвећеној управо поменутом обраћању представницима седме силе, Ричард Холбрук, који се декларисао као Сакашвилијев лични пријатељ и саветник, и сам је признао да му много шта у понашању председника Грузије није јасно.

Краткотрајно заједништво

Истини за вољу, лидер „Револуције ружа” из 2003. успео је у протеклих неколико година да прене Грузију из постсовјетске учмалости и окрене је изазовима транзиције и тржишне привреде. Али, у жељи да што пре покаже резултате које су од њега очекивали амерички покровитељи, као и следбеници предвођени јуришницима „Кмаре” (организације младих створене по рецепту српског „Отпора”), превише лако је склизнуо у диктатуру. Крвави сукоби са припадницима уједињене опозиције у јесен 2007, а потом и изнуђени ванредни председнички избори (5. јануара 2008), стабилизовали су Сакашвилијеву власт. Али само привремено.

Рат за „ослобађање” Јужне Осетије, осим што је имао за циљ да испита спремност Руса да, не само речима него и оружјем, бране своје сународнике у отцепљеној грузијској републици, требало је да обједини сукобљене политичке партије и уведе земљу у мирне парламентарне воде. Сакашвили је у овоме и успео. Привремено. Безмало целокупна јавност у земљи стала је иза свог председника. Али такве љубави, учи нас историја, не трају дуго и углавном се завршавају трагично. Време мира показаће да ли је млађани Миша на дужи рок обезбедио наклоност земљака или ће се она расплинути као балон од сапунице, чим на ред дође плаћање рачуна.

Да би се данас водили ратови потребна су позамашна финансијска средства. Према неким проценама, Русију је сваки дан војевања у Јужној Осетији коштао 2,5 милијарди рубаља (преко 100 милиона долара). Истовремено „трошак” који је имала Грузија пење се и на читавих 4,8 милијарди рубаља (око 200 милиона долара). Руси, са економијом која стреловито стреми увис, можда и могу себи да дозволе овакву врсту луксузирања. Грузија је сасвим друга прича. За привреду кавкаске републике узалудно војевање у Јужној Осетији представљаће ударац од којег ће се сигурно дуго опорављати. Па и сам Сакашвили је на конференцији са Кондолизом Рајс плачним гласом спомињао уништене забавне паркове, културне центре, стадионе, путеве..., додуше, не и школе, фабрике, стамбене зграде...

Сем тога, оружје које је Грузији месецима пристизало из Израела, Немачке, Украјине, Србије..., требало је нечим платити. У недостатку пара, испоручиоци се задовољавају другачијим погодностима, углавном таквима које вишеструко надмашују праву вредност испоручене робе и, по правилу, стратешког су значаја. А у случају Сакашвилија циљ ратовања не само да није испуњен него је и потпунопромашен.

Ни пријатељи, ни непријатељи

И, шта на крају? Претње Вашингтона да ће избацити Русију из Г8, одузети јој зимску Олимпијаду 2014, спречити улазак у Светску трговинску организацију, обуставити сарадњу у оквиру Савета Русија – НАТО, забранити приказивање филма „Рат Чарлија Вилсона” (који говори о томе како је СССР осамдесетих година прошлог века увучен у рат у Авганистану), и ко зна шта још, неће олакшати живот обичним Грузинима. Неће им бити боље ни ако иступе из Заједнице Независних Држава, организације која окупља бивше совјетске државе.

Управо схватање да Сакашвилијево деловање у суштини има деструктивни карактер навело је светске лидереда заузму позиције (сваки са својег идеолошког становишта) које му никако не иду у прилог. Било да је реч о непријатељима или о пријатељима. Отуд мишљење Москве да он не може да буде прави мировни преговарач, али отуд и видљиво снебивање вашингтонске администрације у одбрани агресије на Јужну Осетију. Трећи играч, бриселска бирократија, и овом приликом показала се сасвим јаловом.