Niz dlaku neprijateljima slobode

Reagovanje na tekst epidemiologa, redovnog profesora Medicinskog fakulteta u penziji Zorana Radovanovića „Uz nos celom svetu”, „Politika”, 15. novembar

Isprovociran mojim čestim, kako kaže, pisanjem o vakcinama, latio se Z. Radovanović, stručnjak čiji je fah epidemiologija, zadatka da me ućutka, pa čitav tekst zasniva na pogrešnoj konstrukciji ” da sam protivnik vakcinacije! Istina je, međutim, sledeća – protivim se obaveznoj i prisilnoj vakcinaciji protiv virusa pod nazivom kovid 19 i zalažem se za slobodu izbora u situaciji kada su i vakcinisani i nevakcinisani podjednako (ne)opasni po druge. Štaviše, za razliku od fah stručnjaka Radovanovića koji opravdava novouspostavljenu dogmu prema kojoj je pojedinac obespravljeni deo sistema, ja društveno-političkom kontekstu pandemije pristupam iz ugla kritike represivnog atakovanja na ljudsku slobodu.

Za razliku od Radovanovića, ne verujem u plemenite namere korporacija i moćnih aktera koji bi da pojedinca preobraze u objekat – za njegovo dobro, i stajem u odbranu svih onih suštinskih prava koja pojedinca čine subjektom – poput prava na život i naročito, prava na slobodno raspolaganje vlastitim telom. Međutim, za razliku od Radovanovića koji podržava atakovanje na fizički i psihički integritet pojedinca – u ime prava na život, premda je, kako sam priznaje, od kovida 19 „smrtnost mala”, ja ugrožavanje slobode raspolaganja sopstvenim telom vidim kao ostvarenje prava na život roba. No, to Radovanović slabo razume jer ne shvata suštinu ljudskih prava. U suprotnom, razumeo bi da zakon nije „izvor slobodne volje” već njeno prirodno i moralno ishodište.

Ipak, poziva se na član 20 Ustava Srbije i oduševljeno konstatuje kako „ljudska prava mogu zakonom biti ograničena”, mada ne uspeva da odmakne dalje od naslova pomenutog člana. A da je pročitao član 20 na koji se poziva, Radovanović bi naučio da zakonsko ograničenje koje zadire u suštinu zajemčenog prava Ustavom nije dozvoljeno. Ali njega to ne zanima, kao što ga ne interesuje ni civilizacijska tekovina da se „dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati” (član 20 Ustava RS), pa trijumfalno poentira kako je na osnovu ovog člana „Ustavni sud podržao obaveznu vakcinaciju u Srbiji”. Da podržao jeste, ali nekoliko godina pre proglašenja kovid pandemije i verujem samo vakcinaciju proverenim i ispitanim vakcinama za koje se ne potpisuje saglasnost. S druge strane, Vrhovni sud SAD odbio je uredbu predsednika Bajdena o obaveznoj vakcinaciji zaposlenih za vreme trajanja kovida. I umesto da nešto od ovoga pomene u svom tekstu, Radovanović nastavlja da me zasipa prizemnim podmetačinama poput one da SZO doživljavam kao „zločinačko udruženje”.

Za razliku od Radovanovića koji SZO vidi kao „dobročiniteljsku međunarodnu strukturu kojom upravljaju 194 ministra zdravlja”, ja vidim još i moćnu tehnobirokratsku organizaciju popunjenu kadrovima koji su utrenirani da sprovode globalne direktive sistemom subordinacije, organizaciju koja poseduje globalnu moć da uvodi vanredna stanja za vreme kojih je moguće ukidati prava i slobode ljudima, i na koju uticaj vrše moćni pojedinci, interesne grupe i korporacije. „U ime kojih sila mraka bi se oni opredeljivali za zajednički zločinački poduhvat protiv sopstvenih naroda?”, pita se Radovanović u naletu naivnog optimizma, ciljajući pretpostavljam na 194 ministra koji „upravljaju” pomenutom organizacijom. Verovatno je prespavao pandemiju i brojne izveštaje o represivnim merama kojima su „dobročiniteljske” vlasti maltretirale sopstvene građane od Australije preko Kanade do Izraela.

U svakom slučaju, jedan od pokazatelja Radovanovićeve polemičke nemoći jeste njegova namera da me po svaku cenu predstavi u društveno nepovoljnom svetlu, ne dakle kao sociologa koji ukazuje na sposobnost globalnih i lokalnih aktera da u ime zdravlja gaze po ljudskim slobodama, već kao neshvaćenog borca protiv „mračnih sila”. Zbog toga njegov tekst tretiram kao nesretnu kombinaciju pamfleta i paskvile, neku vrstu autorizovanog paskvilopamfleta u kojem se ređaju podmetanja, niski udarci i difamatorske konstrukcije u koje Radovanović umače svoje otrovne strelice za koje veruje da su ubojite. Po tom principu dohvatio se i ksenofobije dovodeći u vezu moje nepoverenje u licemerni poredak koji neiskreno brine za ljudsko zdravlje sa nekakvim strahom od stranaca.

Bitno je da je termin dovoljno rastegljiv i da ga Radovanović može razvući sve do kritike globalnog sistema kojom se često bavim u svojim tekstovima. Ovakvim i sličnim podmetanjima Radovanović hrabro ide niz dlaku neprijateljima slobode dok istovremeno prikriva, iz ušuškane uloge samoproklamovanog branitelja struktura moći, sopstveni intelektualni konformizam. Recimo, moje zapažanje o medijima koji iskrivljuju podatke o odnosu vakcinisanih i nevakcinisanih premeće u stav da su „vakcine bezvredne”. Rečju, podmeće mi vlastiti iskonstruisani zaključak koji potom komentariše rečima „još više brine arogantna površnost dolaženja do tako neopozivog zaključka”. A istina je da nikada nisam tvrdio da su vakcine bezvredne, jedino smatram da su ove protiv kovida 19 prerano puštene u opticaj i da, poput virusa, različito deluju na pojedince pa ih stoga treba obazrivije nuditi ljudima, bez agresivne kampanje.

Uzgred, nedavno su u Britaniji i Italiji isplaćene prve odštete zbog smrti izazvane vakcinom protiv kovida 19, i još nešto – lično poznajem ljude kojima su vakcine pomogle, one kojima su ostavile trajne posledice ali i one koji su nažalost preminuli nakon vakcinisanja. Da li će neko odgovarati zbog toga?

Radovanović mi na kraju prebacuje da delim lekare na savesne i nesavesne pa mi imputira nekakav „nastrani kriterijum savesnosti” prema kojem u savesne lekare ubrajam „otpadnike od struke”, kako inače ovaj branilac pravovernih lekara naziva svoje kolege – neistomišljenike. Za razliku od njega, u nesavesne lekare isključivo ubrajam one koji pacijente dele na podobne i nepodobne, koji lobiraju za farmaceutske korporacije i koji nekritički, sopstvenog interesa radi, sprovode nametnute im dogme i direktive. Takvih je, ubeđen sam, malo u našem zdravstvenom sistemu. Daleko je više onih savesnih lekara koji se boje da javno iskažu šta zaista misle o pandemiji, virusu i vakcinama kako ih neki Radovanovići, savremene Torkemade, ne bi proglasili otpadnicima od struke.

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista