Ajfel u – Bečeju

Bački grad u srcu Vojvodine, na desnoj obali Tise, najpoznatiji je po "Fantastu", znamenitom dvorcu Dunđerskih, a od 2000. i po vaterpolistima, evropskim šampionima. Manje je poznato to da Bečej krase i pravi biseri umetnosti i arhitekture, kao i još atraktivna Ajfelova prevodnica na kanalu Dunav–Tisa–Dunav, jedno od vrhunskih tehničkih dostignuća s početka 20. veka.

Šlajz, kako je Bečejci najčešće nazivaju, nastala je svojevremeno iz preke potrebe. Iako grad "pliva" na podzemnoj termalnoj vodi koja se koristi i za grejanje, uvek mu je pretila ćudljiva rečna. Vodena stihija je povremeno plavila grad menjajući mu "lični opis", sve dok pre više od veka nije odlučeno da se na ušću Velikog bačkog kanala u Tisu podigne moćna brana. Od poplava ga otad uspešno štiti nasip, dolma, čiji je nivo za metar viši od najvišeg ikad zabeleženog vodostaja, pa su Bečejci i u vreme poslednjeg divljanja reka spavali mirno.

Ustava ili brana rađena je po planovima inženjera Alberta Hajnca, tehničkog direktora kanala, u periodu od 1895. do 1900. godine i predstavljala je u to vreme pravo čudo tehnike, koje su dolazili da vide i da mu se dive stručnjaci i radoznalci iz svih krajeva sveta. Šlajzovi su urađeni na električni pogon, a struju za njihov rad proizvodila je hidrocentrala napravljena neposredno pored njih. Imala je generator za jednosmernu struju, a pokretala se uz pomoć dizel-motora koji je, koliko nam je poznato, još ispravan. Tako su Bečejci, zahvaljujući Šlajzu, ne samo bili zaštićeni od poplava, već su im, još 1913, mnogo ranije nego komšijama iz okolnih mesta, a odmah posle Novosađana i Subotičana, u kućama zasvetlele sijalice, pa je grad svrstan u najnaprednije u Vojvodini. Iako je projekat za branu načinio mladi Albert Hajnc, tada 24-godišnjak, smatra se da je potekla iz radionice inženjera Aleksandra Gustava Ajfela, koji je projektovao najpre osporavani, a danas proslavljeni, čelični toranj koji je postao simbol Pariza. Da li je i prevodnica u Bečeju baš njegovo delo, nije sa sigurnošću potvrđeno, ali je činjenica da rešetkasta konstrukcija Šlajza po stilu neodoljivo podseća na pariski toranj.

Zanimljivo je to da su mladi Bečejci, preteče evropskih vaterpolo prvaka, u vreme kad nije bilo ni običnih, a kamoli olimpijskih bazena, vaterpolo igrali baš na dolmi, u zelenkastoj vodi između dva šlajza.