Nekad Prag, danas Tbilisi

Dok je putovala u Evropu 14. avgusta, američki državni sekretar Kondoliza Rajs je prokomentarisala kako „ovo nije 1968. i okupacija Čehoslovačke da Rusija može da preti svojim susedima, okupira jednu prestonicu, svrgne vladu i prođe bez posledica”.

I, naravno, na svoj simplistički način (američka specijalnost) bila je u pravu, barem kad je u pitanju kalendar.

Ipak, ove nedelje, na četrdesetu godišnjicu invazije sila Varšavskog pakta na tadašnju Čehoslovačku, neke paralele stvarno padaju na pamet u vezi sa zemljama koje Rusija danas zove svojim „bliskim inostranstvom”.

Iz perspektive Moskve, Aleksandar Dubček i njegove pristalice su tim Praškim prolećem pokušali ne samo da reformišu monolitnu Komunističku partiju-državu, nego i da tiho, i rizikujući, poprave odnose Čehoslovačke sa njenim kapitalističkim susedima. Ovo drugo je u Sovjetskom bloku bila privilegija rezervisana samo za Ruse i Moskva je to pojedinačno delila ovom ili onom satelitu kao posebnu uslugu.

U avgustu 2008. Rusi niti su okupirali Tbilisi, niti su svrgnuli Mihaila Sakašvilija, ma koliko bi u tome možda uživali. Međutim, razbili su ključne delove gruzijske infrastrukture, što nikako nisu uradili u bivšoj Čehoslovačkoj pre četiri decenije.

Takođe su uputili pretnje bivšim delovima sovjetske imperije poput Poljske, Češke Republike, Ukrajine – i naravno Gruzije – ukoliko budu zanemarili strateške interese Moskve određenim postupcima kao što je pristanak na instaliranje američkog raketnog „odbrambenog” sistema.

Te interese je predsednik Sakašvili očigledno i svesno prekršio prenaglašenim udvaranjem Sjedinjenim Državama i NATO-u. Sada Gruzija plaća cenu. Šta je time dobio tek treba da se vidi. Nijedna članica NATO-a nije pohitala da pruži opipljivu vojnu pomoć. Francuska je poslala samo bledog posrednika. Članstvo Gruzije u NATO-u je privremeno odloženo.

Baš kao i 1968, zapadni lideri su bili besni i mahali su prstom. Neki su ružno govorili o ruskim vođama, ali nisu uradili praktično ništa osim što su otkazivali sastanke sa kolegama iz Moskve. U to vreme presednik Džonson je otkazao sastanak sa Leonidom Brežnjevim, ali je samo izrazio „zaprepašćenje” zbog okupacije. Predsednik De Gol je bio bliži preovlađujućoj reakciji Zapada. On je opisao okupaciju Čehoslovačke kao „fabričku nesreću”.

Ono što nedostaje scenariju za 2008. jeste okvir budućih akcija Moskve u „bliskom inostranstvu”, koji je jasno iznet pet nedelja posle invazije 20. avgusta 1968. Tada je u jednom članku u „Pravdi”, koji je potpisao Sergej M. Kovaljov izneto nešto što je postalo poznato kao Brežnjevljeva doktrina, gde je prosto utvrđeno hegemonističko pravo Sovjetskog Saveza da interveniše bilo gde u svom domenu gde misli da je ugrožena vladavina komunizma.

Predsednik Buš i njegovi NATO namesnici retko oklevaju da proglase svoj ekvivalent Brežnjevljeve doktrine u ime širenja „slobode” i „demokratije” sve do granica Rusije.

Međutim, malo je verovatno da će pragmatični Vladimir Putin reagovati tako što će vezati Rusiju za doktrinu.

Autor je dogogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Evrope