Некад Праг, данас Тбилиси

Док је путовала у Европу 14. августа, амерички државни секретар Кондолиза Рајс је прокоментарисала како „ово није 1968. и окупација Чехословачке да Русија може да прети својим суседима, окупира једну престоницу, свргне владу и прође без последица”.

И, наравно, на свој симплистички начин (америчка специјалност) била је у праву, барем кад је у питању календар.

Ипак, ове недеље, на четрдесету годишњицу инвазије сила Варшавског пакта на тадашњу Чехословачку, неке паралеле стварно падају на памет у вези са земљама које Русија данас зове својим „блиским иностранством”.

Из перспективе Москве, Александар Дубчек и његове присталице су тим Прашким пролећем покушали не само да реформишу монолитну Комунистичку партију-државу, него и да тихо, и ризикујући, поправе односе Чехословачке са њеним капиталистичким суседима. Ово друго је у Совјетском блоку била привилегија резервисана само за Русе и Москва је то појединачно делила овом или оном сателиту као посебну услугу.

У августу 2008. Руси нити су окупирали Тбилиси, нити су свргнули Михаила Сакашвилија, ма колико би у томе можда уживали. Међутим, разбили су кључне делове грузијске инфраструктуре, што никако нису урадили у бившој Чехословачкој пре четири деценије.

Такође су упутили претње бившим деловима совјетске империје попут Пољске, Чешке Републике, Украјине – и наравно Грузије – уколико буду занемарили стратешке интересе Москве одређеним поступцима као што је пристанак на инсталирање америчког ракетног „одбрамбеног” система.

Те интересе је председник Сакашвили очигледно и свесно прекршио пренаглашеним удварањем Сједињеним Државама и НАТО-у. Сада Грузија плаћа цену. Шта је тиме добио тек треба да се види. Ниједна чланица НАТО-а није похитала да пружи опипљиву војну помоћ. Француска је послала само бледог посредника. Чланство Грузије у НАТО-у је привремено одложено.

Баш као и 1968, западни лидери су били бесни и махали су прстом. Неки су ружно говорили о руским вођама, али нису урадили практично ништа осим што су отказивали састанке са колегама из Москве. У то време преседник Џонсон је отказао састанак са Леонидом Брежњевим, али је само изразио „запрепашћење” због окупације. Председник Де Гол је био ближи преовлађујућој реакцији Запада. Он је описао окупацију Чехословачке као „фабричку несрећу”.

Оно што недостаје сценарију за 2008. јесте оквир будућих акција Москве у „блиском иностранству”, који је јасно изнет пет недеља после инвазије 20. августа 1968. Тада је у једном чланку у „Правди”, који је потписао Сергеј М. Коваљов изнето нешто што је постало познато као Брежњевљева доктрина, где је просто утврђено хегемонистичко право Совјетског Савеза да интервенише било где у свом домену где мисли да је угрожена владавина комунизма.

Председник Буш и његови НАТО намесници ретко оклевају да прогласе свој еквивалент Брежњевљеве доктрине у име ширења „слободе” и „демократије” све до граница Русије.

Међутим, мало је вероватно да ће прагматични Владимир Путин реаговати тако што ће везати Русију за доктрину.

Аутор је догогодишњи дописник „Њујорк тајмса” из Европе