„Božji penal” za Mesija

Moralo je tako da bude, kada je italijanski sudija Danijele Orsato svirao penal za Argentinu. Orsato je bio odlučan, kao da je veliki inkvizitor, sudije u VAR sobi nisu ni želele da pregledaju snimak, jer sve je odavno odlučeno. Ali to nije bio veliki plan ulickanih momaka iz Fife, to nije velika zavera, već je to bio logičan kraj puta za Lionela Mesija koji je prišao lopti i uzeo zalet.

Najvećem igraču današnjice toliko je bila potrebna kontroverza, toliko mu je bio potreban Božji znak da je ušao u besmrtnike, toliko mu je bio potreban greh da bi se pokazalo da su i božanstva grešna, toliko mu je bilo potrebno da sa sebe skine oreol mirnog i povučenog fudbalskog genija. I, konačno, toliko mu je bilo potrebno da dokaže da je jednak velikom buntovniku Dijegu Armandu Maradoni.

Minut ili dva ranije, lopta je došla do mladog Hulijana Alvaresa koji se stuštio ka golu, ali je pred njim stao sjajni hrvatski golman Dominik Livaković. Alvares je srušen i većina sudija bi se dvoumila, i da Orsato nije svirao kazneni udarac, to bi se zaboravilo. Ali Svevišnji je odlučio da pravda, za kojim vapi čitav svet, bude ispunjena.

Mesi je mirno prišao lopti, znao je da u njega gleda milijarde ljudi ispred televizora, znao je da se sprema za šut dok traje treći svetski rat, znao je da ljudska vrsta klizi ka kataklizmi, ali ovo je bilo polufinale Svetskog prvenstva u fudbalu, ovo je bio trenutak na koji je čekao od kada je, kao devetogodišnji dečak, napustio Argentinu i sa porodicom otišao u Barselonu.

Bio je slabašan, bolešljiv i beskrajno talentovan i Katalonci su ga poveli sa sobom. Svet se dugo pitao zašto Mesi nikada nije postao Maradona, ali više nikada neće, jer će se uvek vratiti na ovu utakmicu. Jednako talentovan, Mesi se, kad god bi obukao neboplavi dres Argentine, osećao da je izdan i prodat kao belo roblje, jer nikada nije iskusio uboge favele i navijačku histeriju na granici ludila na tribinama Boke Juniorsa i River Plate, strahovladu vojne hunte i san dečaka da pobegne odatle, ali sa usudom da nikada ne zaboravi da će ga, ma u kojoj vili odsedao, zauvek opsedati duhovi nestalih vojnika iz Foklandskog rata koje poznaje samo Bog i poziv geriljerosa da se odazove na mobilizaciju.

Zato je njegova igra u reprezentaciji Argentine bila autistična, iako je bio neprikosnoveni vođa, za razliku od igara u Barseloni i Pari Sen Žermenu, gde je njegov talenat bila kombinacija tanga i barokne, evropske arhitekture Buenos Ajresa, grada „dobrog vazduha” gde se jednako slave radost i tuga, dobrota i zloba, život i smrt, rat i mir. Mesi je rođen u gradu Rosariju, 300 kilometara od Buenos Ajresa, ali duh čitave Argentine smešten je u prestonici i oseća se čak do istočnog dela Ognjene zemlje ili ogromnih hacijendi u unutrašnjosti.

U Rosariju je rođen i Če Gevara, ali je ovaj grad mnogo poznatiji kao rodni grad Lionela Mesija, fudbalera koji je preuzeo zastavu Argentine od velikog Maradone. Ali u sebi Mesi nije posedovao duh pobune, nije osetio ništavilo favela u kojima se rađaju dečaci kao u inkubatorima i potom lutaju od Mančester Sitija do Indonezije, znajući da su osuđeni na 100 godina samoće.

Katarska pustinja bila je poslednja šansa za Mesija, dobroćudnog, prebogatog i suviše nežnog momka za zemlju vatrenog mačizma i strasti, gde muškarci odrastaju na čarobnim pričama svojih baka i majki o legendama indijanskih domorodaca, izmešanih sa nostalgičnim sećanjima naslednika kolonizatora ili iseljenika koji su zajedno tražili sreću u Latinskoj Americi.

Zato „božji penal” za Mesija toliko podseća na „božju ruku”, trenutak kada je Maradona levom pesnicom na stadionu Asteka u Meksiku 1986. godine u četvrtfinalu Svetskog prvenstva ubacio loptu u gol Englezima. Bilo je to četiri godine posle Foklandskog rata i Maradona je tada bio vojnik, koga su pozivali duhovi poginulih argentinskih vojnika da izvrši veliku osvetu. I Maradona je to učinio.

Ovaj penal je međutim postojao, Alvares je zaista srušen, ali nije bio čist kao suza. Međutim, bez te sporne situacije, Mesi nikada ne bi postao ratnik, dostojan mržnje, osporavanja i konačno, obožavanja. Nedostajala mu je grešnost, nedostajala mu je sumnja, kao Maradoni u Meksiku. I obojica su učini isto. Kada je podigao „božju ruku”, El Pibe je potom uzeo sam loptu na svojoj polovini i predriblao čitav tim Engleza, postigavši najlepši gol na svetskim kupovima.

Mesi je znao da mora da učini nešto slično, da pokaže da je bio dečak iz predgrađa i bogataš, da je bio ratnik i slabić, da je bio heroj i kukavica, da je bio pobednik i gubitnik. I došao je taj trenutak kada je morao da pokaže da je bio sve to, ali da je od tog trenutka postao jedini i jedinstven. Svet je dugo čekao na to, jer današnjem svetu su potrebne bajke.

Uzeo je loptu negde oko centra i zatim krenuo ka golu Hrvatske, gde ga je čekao Joško Gvardiol, sa crnom maskom na licu. Cena Gvardiola pre polufinala letela je ka nebu, pričalo se da ga je nemoguće proći, ali je Mesi to učinio nekoliko puta, kao da je otplesao s njim poslednji tango, a potom ga je još jednim driblingom oterao od sebe, pre nego što je ušao sam u šesnaesterac i poslao loptu slobodnom Hulijanu Alvaresu.

Utakmica protiv Hrvatske bila je rimejk one davne, u Meksiku i zato je „božji penal” morao da bude dosuđen. Maradonin duh ga više neće progoniti, igraće zajedno sa njim.