Poslednje jutro Siniše Mihajlovića

Sve je naslućivalo da život Siniše Mihajlovića neće imati srećan kraj. Svaka utakmica koju je igrao i svaka koju je vodio kao trener ili selektor bila je mnogo više od fudbala. Bio je to život. Bili smo to mi, ovakvi kakvi smo, zajedno sa njim. Kada je Siniša izlazio na teren, nismo videli samo trenera koji je nekada bio veliki svetski igrač. Gledali smo esenciju bola, gneva i plemenitosti u ljudskom obliku. Siniša je to znao. Zato je vezivao šal, kao omču. Bila su to njegova lična vešala od kašmira.

U drami o srpskom i jugoslovenskom fudbalu sudbina jednog od glavnih likova nadilazi sport i postaje mnogo više od njega, postaje simbol raspada jedne zemlje, sistema i razuma, iznad koga se uzdigao on, unapred osuđen da bude odbačen. Bio bi to film o jedinstvenom Siniši Mihajloviću, jednom od najvećih i najtragičnijih igrača svetskog fudbala. Bilo bi to doba od sumraka do svitanja, i tako unedogled. Ali, dani su sve kraći, zar ne Siniša?

Bio je petak i čekalo se finale Svetskog prvenstva. Ali, fudbal je stao, svet je stao, svi smo stali kada je objavljeno da je preminuo Siniša Mihajlović. Ko će uzeti Svetski kup? Bože, kako je to sada nevažno. Italijanska premijerka Đorđa Meloni odmah je reagovala. Nazvala je Sinišu, opraštajući se od njega, „gvozdenim narednikom”. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji ga je gledao sa severa i divio mu se, uzvikujući njegovo ime, bio je potresen, i zato, Vučiću, odloži sve sastanke, zamoli strane izaslanike da ne dolaze, pusti sada sve državne obaveze do njegove sahrane u Rimu. Ima li išta važnije od toga?

U Kataru su se zagrlile sve svetske legende fudbala, odajući mu poslednju počast. U beogradskoj Areni su najžešći „grobari” ćutali u čast njemu, „zvezdašu”, a tako je bilo svuda, od Italijanske čizme, do poslednje rupe na svetu oko koje dečaci trče za loptom. Oglasio se Kristijan Vijeri, koga je Siniša dovodio da jedu pljeskavice na dorćolskom kiosku, gde su se hranili Džej Ramadanovski, šaneri, studenti i zgubidani. Razbijač tuđih kostiju, strašni Materaci, valjda je prvi put zaplakao i popio svoje suze na eks.

Sećam se odlično. Bajernov golman Auman mirno je posmatrao putovanje lopte ka svom golu. Let je bio dug, kao čarter ka Šarm el Šeiku. Minut ranije, half Štrunc nije imao naročitog izbora. Oborio je Dejana Savićevića na više od 35 metara od gola Nemaca.

Bio sam tada na severu. Vetar je kovitlao lokne Siniše Mihajlovića i besnom dečaku je ženskasto lice sijalo pod reflektorima Marakane. Duge lokne su mu lelujale na vetru, u crnoj rupi Marakane, gde duva strašna košava koju proizvodi huk delija.

Siniša je uzeo dug zalet, a onda potrčao. Auman je imao vremena da napusti gol, da ode u šoping u Čumićevo sokače i kupi sebi crveni sako i šarenu kravatu, a ženi ukradenu ogrlicu iz Milana. Potom da popije kapučino kod Konja, ode na škembiće u „Staru Hercegovinu”, a onda da taksijem obiđe Pančevački buvljak, kako bi osetio puls Srbije, uoči rata.

Ali, Auman nije učinio ništa od toga. Čekao je izvesnost, čekao je izvršenje presude. Usledila je detonacija. Nemac je ostao skamenjen nekoliko sekundi, lopta je završila u golu, a Auman se potom srušio kao stara višespratnica kojoj su minirali temelje, da bi na tom mestu podigli novi zamak nekoga od novih srpskih knezova. Nebo se otvorilo prvi put, a onda i drugi, kada je Siniša u 90. minutu hipnotisao Augentalera, uz pomoć makedonskog vrača Darka Pančeva, koji je bajao pred najvećim centarhalfom sveta. Nebo se po drugi put otvorilo. Zvezda je eliminisala Bajern i otišla u veliko finale Kupa šampiona.

Sada je nebo zatvoreno, kao da je neko crnim plaštom prekrio Marakanu, u petak, 16. decembra. Iz Zvezdine crne rupe, više se ne vidi nebo, a na nebu zvezda!

Genije malih stopala i razornog šuta, poput boksera Rokija Marčana, koji je nokautirao gotovo dečjim šakama, sa telom razjarenog bika i raspolućenog srca, savršeno se uklapao u predratni postmodernistički svet. Plašili su ga se, i te kako su ga se plašili, ali su ga poštovali. Bilo je to nekada davno, Siniša. A onda su te zavoleli.

Slavonac je odrastao u Borovom selu, tamo gde je zapravo počeo rat. Otac Srbin, majka Hrvatica u ravnici, sa dva sina, a bilo je toliko sličnih koji se u vučjim vremenima, kada lutaju čopori željnih krvi, pitaju šta su skrivili. Nisu ništa, ali takvi nikome nisu potrebni. Otac sluti nesreću, oseća hladnoću u kostima i zna da to nije dobar znak, vidi ono što ne vidi Siniša, da ga Dinamo ne želi iako je najbolji mladi igrač Socijalističke Hrvatske, suvišan je „Mihajlović” na Maksimiru, pa porodica pakuje stvari i odlazi na drugu stranu ravnice. Vojvodina, to je klub za njega, koji vodi Ljupko Petrović. I on je napustio Osjek iz istih razloga i prebegao sa ove strane Save, znajući da oko Osjeka ordinira zloglasni Branimir Glavaš.

Kakav se strašan tandem stvara među ravničarima. Vojvodina osvaja titulu prvaka one Jugoslavije, sa mirnim strategom i lepim dečakom koji se pod reflektorima pretvara u vukodlaka. Sinišina sudbina je već tada bila napisana.

Mudri Dragan Džajić shvata ko mu nedostaje. Poziva Ljupka Petrovića da postane trener Zvezde, postavlja ga u svetu srpsku stolicu, jer dobro zna da sa Sinišom Mihajlovićem i još jednim izbeglicom iz Dinama, Robijem Prosinečkim, koji se izjasnio kao Hrvat, ali ga Srbi i dalje obožavaju, uz momke koje je pokupio iz čitave bivše Juge, ne gledajući im krvnu sliku, stvara nešto najbolje što je nekadašnja zemlja tada imala.

Sinišinu kuću u Borovu selu spaljuju hrvatske snage, dečak postaje čovek i posle Barija i Tokija, već je u „kalču”, ligi svih liga, gde vladaju Kapelo, Ančeloti i ostali fudbalski kumovi u savršeno skrojenim odelima.

U Italiji Mihajlović stvara svetsku karijeru, postaje najbolji izvođač slobodnih udaraca u istoriji. Sa mesta levog krila premeštaju ga na mesto ofanzivnog veznog po levoj strani, potom na mesto levog beka, konačno zadnjeg veznog, pa centralnog halfa, ali je Siniši svejedno. Igra kao u transu, žestoko i muški. Epohu Sinišine strasti Lacio, Roma, Sampdorija i Inter i dalje sanjaju, a naročito njegove slobodne udarce, po kojima je postao legendaran. Toliko da kada bi namestio loptu bliže od 40 metara od gola, svi bi ustajali i čekali, kao kada ostali šutiraju penal. Više se golovi gotovo ne daju iz slobodnjaka. Nema takvih majstora koji će spojiti snagu, geometriju i umetnost.

Sinišu su navijači prozivali da je „srpski Ciganin”, on im je strasno uzvraćao, naviknut na žig obeleženog. Stisnutih pesnica, sa podignutom kragnom dresa, nije silazio sa pijadestala ratnika i njegova večna unutrašnja borba sa samim sobom i svima ostalima počela je da stiče pristalice. Njegov prijatelj, veliki Zlatan Ibrahimović, igrač slične izbegličke sudbine, sa kojim je zajedno otvorio San Remo, uz narodnjak „Jutro je” Nade Topčagić, rekao je da bi samo sa Mihom pošao u rat. Ibra bi koračao iza Mihe u nevidljivom boju koji su vodili i koji će od sada Ibra voditi sam, kao dete migranata iz Bosne, koga Šveđani nikada nisu prihvatili kao svog, dok je kao dečak živeo u siromašnom predgrađu.

Galopirajuća leukemija uspela da ukrade poslednje jutro Siniši Mihajloviću. Smrt mu je izmakla stolicu, aktivirajući vešala koja je Miha nosio kao modni detalj oko vrata, kao znak sudbine koju nije mogao da izbegne. Čitav svet i čitava Srbija sada ga oplakuju, jer je bio častan čovek i veliki igrač. Ali, moj Siniša, oni koji su hteli da te raspolute, učiniće to ponovo sa nekim drugim dečakom koji će samo sanjati da igra fudbal.