Čekajući nastavak sezone

Šta je obeležilo pozorišnu 2022. godinu? Ili tačnije, šta je – u skladu s računanjem vremena po teatarskom kalendaru – ostavilo najdublje utiske na kraju prvog dela pozorišne sezone 2022/23? Vanserijski teatarski događaj, neka predstava ili odigrana uloga? Teško, premda nema sumnje da smo videli i poneku dobru – i predstavu i ulogu. No da li smo uistinu doživeli nešto za pamćenje, svedočili nekoj vanserijski odigranoj roli ili predstavi koju ćemo pamtiti i koja će ostati ubeležena u anale ovdašnjeg pozorišnog života, poput recimo... Da ipak ne navodimo naslove i imena, jer je Jovan Ćirilov upozoravao na opasnost fenomena „optimizma sećanja”, a iz ove perspektive prisećanje na prošlost može da boli.

Nažalost, 2022. ćemo ponajviše pamtiti po odlascima ovdašnjih pozorištnika – reditelja Dejana Mijača, Branka Cvejića, glumca i nekadašnjeg direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Peđe Vraneševića, kompozitora, glumaca Vesne Latinger i Bojana Lazarova, koreografa Vladimira Logunova, teatrologa i pozorišnog kritičara Boška Milina... Ali i Pitera Bruka, reditelja čije su predstave i pozorišna razmišljanja odavno ukini administrativne granice.

Granice su, međutim, obeležile i ovu našu pozorišnu godinu, no ponajpre granice koje smo sami sebi postavili i na koje smo – po svoj prilici rado – pristali. A one, granice naime, između ostalog nas sputavaju da vlastiti pozorišni život shvatimo ozbiljno i da o njemu progovorimo otvoreno i makar pokušamo da ga izmestimo iz sfere zabave i komercijalno zasnovane razbibrige i da bismo se posvetili sređivanju već decenijama haotičnog stanja u kojem on funkcioniše.

Pa ipak, ova kalendarska godina nam je ukazala na zanimljive fenomene, a za neke od njih smo, evidentno naivno, smatrali da su nespojivi s elementarnim funkcionisanjem pozorišta. Pokazala je, naime, da je teatar moguć i u situaciji kada su probe tokom kojih nastaju predstave relativizovane, pre svega zato što im sve ređe prisustvuje kompletna glumačka podela. Ponekad se dogodi i da se svi akteri i akterke predstave u kompletnom sastavu u teatru okupe tek na generalnim probama, kada se poklope sve kockice i budu obezbeđeni slobodni termini – ne oni pozorišni nego oni vezani za snimanja televizijskih serija i filmova. Osim što se pokazalo da i u ovim okolnostima nastaju predstave, ispostavilo se da je veoma zanimljiv i „povratni udar” televizijske glume na onu u teatru.

Tako se naše pozorište, sticajem prinude, opasno približilo modelu koji je, dabome iz sasvim drugačijih razloga, proročki nagovestila predstava „Šifterove stvari” Hajnera Gebelsa, prikazana davnih dana na Bitefu. Gebels je, naime, napravio odličnu predstavu bez – glumaca.

S druge strane, minula godina je potvrdila blagotvornu nadmoć principa inercije i nad svim naporima da ovdašnji teatarski život smalakše, što se, recimo, nije dogodilo čak ni za vreme pandemije virusa koji zamalo nije ukinuo teatar. Uostalom, sve više se čini da je upravo inercija glavni kreator domaće teatarske stvarnosti. Od inercije, naime, zavisi najviše elemenata na kojima počiva pozorište. Bez inercije bi najverovatnije ili sve stalo ili bi se do te mere usporilo i proredilo da bi nam teatar uglavnom postao – nevidljiv. Pokatkad se čini da neke produkcije nastaju samo na osnovu dejstva sile navike, ali i da izvesnih pozorišta ne bi bilo da nije inercije.

Njoj ipak donekle odolevaju neke pozorišne uprave stavljajući na repertoare naslove koji se ne oslanjaju ni na tradicije konkretnih teatarskih kuća, ni na kapacitete vlastitih ansambala, a ni na horizont očekivanja gledalaca – a svi ovi elementi bi trebalo da budu važni za koncipiranje repertoarskih planova. Sve češće se u našim teatrima dešava da određena dramska dela ne nagoveštavaju bilo kakve naznake smislene repertoarske politike, a na repertoare dospevaju bez ikakvog razloga. Izgleda da će ovde postati pravilo da svi igraju – sve. Otuda se i na naše pozorišne prilike mogu primeniti stihovi pesme „Fedru” Jovana Hristića: „Od tragedije / Pravili smo komediju, od komedije tragediju.”

U takvoj situaciji ne treba da iznenadi što u rekapitulaciji ove pozorišne godine nije pomenut nedostatak novca. Para, naime, nema pa nema, i na to smo se navikli. Paradoksalno, ali se pokazalo da na besparicu najbolje reaguju oni koji se odavno ne nadaju da će se opariti i koji se objektivno ne mogu braniti alibijem da svoje repertoare formiraju na temelju ukusa najšire publike, koja je, i u njihovom slučaju, češće formirana na rijaliti šou-programima no na Šekspiru, Čehovu ili Ljubi Simoviću. Takvi se, nasuprot sve češćem ziheraškom odnosu, opredeljuju za smele repertoarske poteze, još uvek neproverene naslove i iskorake koji provociraju publiku, ali je i vezuju za pozorište.

I na koncu, za nadu da će ipak biti bolje ostaje nam – barem onima koji se rukovode pozorišnim kalendarom – drugi deo ove sezone, jer će u teatru ova godina još trajati...