Чекајући наставак сезоне

Шта је обележило позоришну 2022. годину? Или тачније, шта је – у складу с рачунањем времена по театарском календару – оставило најдубље утиске на крају првог дела позоришне сезоне 2022/23? Вансеријски театарски догађај, нека представа или одиграна улога? Тешко, премда нема сумње да смо видели и понеку добру – и представу и улогу. Но да ли смо уистину доживели нешто за памћење, сведочили некој вансеријски одиграној роли или представи коју ћемо памтити и која ће остати убележена у анале овдашњег позоришног живота, попут рецимо... Да ипак не наводимо наслове и имена, јер је Јован Ћирилов упозоравао на опасност феномена „оптимизма сећања”, а из ове перспективе присећање на прошлост може да боли.

Нажалост, 2022. ћемо понајвише памтити по одласцима овдашњих позориштника – редитеља Дејана Мијача, Бранка Цвејића, глумца и некадашњег директора Југословенског драмског позоришта, Пеђе Вранешевића, композитора, глумаца Весне Латингер и Бојана Лазарова, кореографа Владимира Логунова, театролога и позоришног критичара Бошка Милина... Али и Питера Брука, редитеља чије су представе и позоришна размишљања одавно укини административне границе.

Границе су, међутим, обележиле и ову нашу позоришну годину, но понајпре границе које смо сами себи поставили и на које смо – по свој прилици радо – пристали. А оне, границе наиме, између осталог нас спутавају да властити позоришни живот схватимо озбиљно и да о њему проговоримо отворено и макар покушамо да га изместимо из сфере забаве и комерцијално засноване разбибриге и да бисмо се посветили сређивању већ деценијама хаотичног стања у којем он функционише.

Па ипак, ова календарска година нам је указала на занимљиве феномене, а за неке од њих смо, евидентно наивно, сматрали да су неспојиви с елементарним функционисањем позоришта. Показала је, наиме, да је театар могућ и у ситуацији када су пробе током којих настају представе релативизоване, пре свега зато што им све ређе присуствује комплетна глумачка подела. Понекад се догоди и да се сви актери и актерке представе у комплетном саставу у театру окупе тек на генералним пробама, када се поклопе све коцкице и буду обезбеђени слободни термини – не они позоришни него они везани за снимања телевизијских серија и филмова. Осим што се показало да и у овим околностима настају представе, испоставило се да је веома занимљив и „повратни удар” телевизијске глуме на ону у театру.

Тако се наше позориште, стицајем принуде, опасно приближило моделу који је, дабоме из сасвим другачијих разлога, пророчки наговестила представа „Шифтерове ствари” Хајнера Гебелса, приказана давних дана на Битефу. Гебелс је, наиме, направио одличну представу без – глумаца.

С друге стране, минула година је потврдила благотворну надмоћ принципа инерције и над свим напорима да овдашњи театарски живот смалакше, што се, рецимо, није догодило чак ни за време пандемије вируса који замало није укинуо театар. Уосталом, све више се чини да је управо инерција главни креатор домаће театарске стварности. Од инерције, наиме, зависи највише елемената на којима почива позориште. Без инерције би највероватније или све стало или би се до те мере успорило и проредило да би нам театар углавном постао – невидљив. Покаткад се чини да неке продукције настају само на основу дејства силе навике, али и да извесних позоришта не би било да није инерције.

Њој ипак донекле одолевају неке позоришне управе стављајући на репертоаре наслове који се не ослањају ни на традиције конкретних театарских кућа, ни на капацитете властитих ансамбала, а ни на хоризонт очекивања гледалаца – а сви ови елементи би требало да буду важни за конципирање репертоарских планова. Све чешће се у нашим театрима дешава да одређена драмска дела не наговештавају било какве назнаке смислене репертоарске политике, а на репертоаре доспевају без икаквог разлога. Изгледа да ће овде постати правило да сви играју – све. Отуда се и на наше позоришне прилике могу применити стихови песме „Федру” Јована Христића: „Од трагедије / Правили смо комедију, од комедије трагедију.”

У таквој ситуацији не треба да изненади што у рекапитулацији ове позоришне године није поменут недостатак новца. Пара, наиме, нема па нема, и на то смо се навикли. Парадоксално, али се показало да на беспарицу најбоље реагују они који се одавно не надају да ће се опарити и који се објективно не могу бранити алибијем да своје репертоаре формирају на темељу укуса најшире публике, која је, и у њиховом случају, чешће формирана на ријалити шоу-програмима но на Шекспиру, Чехову или Љуби Симовићу. Такви се, насупрот све чешћем зихерашком односу, опредељују за смеле репертоарске потезе, још увек непроверене наслове и искораке који провоцирају публику, али је и везују за позориште.

И на концу, за наду да ће ипак бити боље остаје нам – барем онима који се руководе позоришним календаром – други део ове сезоне, јер ће у театру ова година још трајати...