Dva najlepša gola u Zvezdi nisu bila iz slobodnog udarca

Slobodni udarci su obeležili Sinišu Mihajlovića zanavek. Bili su mu kao jedanaesterac. Toliko se imalo vere u njegov topovski šut i nade od njega da su navijači loptu i na 30 metara od protivničkog gola već videli u mreži. Čak i kad su golmani pretpostavljali u koju će stranu da puca, odmerena britka levica bi preko živog zida stigla tamo pre njih. I kad se otmu uzdasi, lepo je za oko bilo i što taj projektil udara u prečku ili u stativu.

Svojim najubojitijim oružjem ušao je i u anale italijanskog prvenstva. Na većoj pozornici nego što je naša na mihajlovićevski način postignuto je 28 golova, od prvog u Breši za Romu 1993. do poslednjeg u varoši Askoli Pičeno za Inter 2006. godine. Radovao je tako i poklonike Sampdorije, ali je baš njih i zgranuo najviše pošto je 13. decembra 1998. na rimskom „Olimiku” dao tri pogotka iz slobodnog udarca u pobedi Lacija s 5:2. U rekordnim dostignućima na Apeninima, istina, nije i jedinstven, ali slavu deli kao jedini stranac u nepreglednoj galeriji inostranih igrača koji su pisali istoriju Serije A. Italijanski as Andrea Pirlo ga je dostigao 2015, postižući 28. gol iz slobodnog udarca dresu u Juventusa u gradskom derbiju s Torinom. Đuzepeu Sinjoriju, takođe nekadašnjem reprezentativcu „azura”, pošlo je 1994. zarukom da triput izdaleka nadmudri golmana Atalante (3:1), isto igrajući za „nebeskoplave”, isto na prestoničkom olimijskom stadionu i isto levom nogom, koja je i njega uzdigla među najupečatljivije u domaćoj ligi devedesetih godina prošlog veka  i dvehiljaditih. Saigrač je s Mihajlovićem bio u Sampdoriji 1997/98. kod trenera Vujadina Boškova. Kad se sezona završila, naša levica je prešla u Lacio, Sinjorijev prethodni klub, a njegova je pošla u Bolonju.

I najzanačniji gol Mihajlovićeve karijere jeste iz slobodnog udaraca, ne zna se broja koliko opevanog, kad je Zvezdina školjka gorela od veselja i radosti protiv Bajerna na putu ka krovu Evrope. Imali su posle poklonika Vojvodine i navijači beogradskih „crveno-belih” bar godinu i po sreću i zadovoljstvo da ih očarava filigranski torpedo s loptom postavljenom i na veliku udaljenost. Poskočili su „zvezdaši” opijeni takvim golom i dvaput u duelima njihovih ljubimaca s Partizanom, jednom i na revanšu finala Kupa Jugoslavije na Stadionu JNA 1992, kad su „crno-beli” uzeli trofej na megdanu sa svetskim prvakom. I ono protiv Boškovljeve Sampdorije, kojoj je i dalje važeći šampion Evrope bio iz nužde domaćin u Sofiji, a samo pobeda ga je vodila i u finale na Vembliju (poraz s 3:1). Setio se Portdaun iz Severne Irske, opraštajući se od Mihajlovića, da mu je njegova levica dva puta za osam minuta sevnula u mrežu u Segedinu, gde ga je najbolji tim Starog kontinenta 1991. dočekao u prvoj utakmici kvalifikacija za Kup šampiona (i na Ostrvu zatim 4:0). Prvenac od dolaska na „Marakanu” u zimskom prelaznom roku 1990/91. beše u rano proleće pod Belim bregom u jugoslovenskoj ligi protiv Veleža (3:3), kad je odlučno po zemlji s više od 30 metara golman mostarskog tima zatečen na krivoj nozi...

Od 18 golova Zvezdine Barbike rumenog lica i rundave kose 12 ih je bilo iz „slobodnjaka”, ali ne i dva najlepša. Zar je i to moguće? Smatra li se da u ovim redovima istina trpi, moderno vreme svakom od nas ostavlja mogućnost da se o ranijim dostugnućima podsećamo rođenim očima preko video-zapisa na internetu.

„Crveno-beli” su neposredno pre meča u Mostaru savladali na svom stadionu OFK Beograd s 3:0 u prvoj utakmici polufinala kupa, a nedugo posle susreta s „rođenima” išli su na revanš s „romantičarima”. I na Karaburmi je svako dao po tri gola. Zvezda je vodila tri puta, a njen poslednji pogodak bio je Mihajlovićevo delo. Primio je loptu na 35 metara od mreže, a čim mu je poskočila pred levicom, grunuo je po njoj svom silinom. Ona je od prečke prešla gol-crtu pa se u odbila nazad ka polju. Sve se to zbilo u tren oka. Serija od tri aprilska pogotka, jedinih u Mihajlovićevom prvom polugođu u Zvezdi, završena je u Bajernovoj mreži.

Na početku prolećnog dela u idućoj sezoni, poslednjeg februarskog dana u prestupnoj 1992, na „Marakani” je preslišan zrenjaninski Proleter s 5:0. Načeo ga je Mihajlović, koji je isprva iz slobodnog udarca centrirao ka šesnaestercu, ali je sudija naložio da se izvođenje ponovi jer živi zid nije stao na propisano mesto. Zatim se bez uspeha oprobao Vladimir Jugović, a loptu koja se odbila od jednog gostujućeg igrača Mihajlović je dočekao na levu ne časeći časa. Smestio ju je s 35 metara u gornji levi ugao. U drugom poluvremenu je zagrejao publiku na zubatom suncu pogodivši iz slobodnog udarca prečku.