Vreme je da raskrstimo s huliganima

Za meseca dana na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Kataru odigrane su 64 utakmice. Uživo ih je pratilo mnogo stotina hiljada ljudi, pobeđivalo se i gubilo, na tribinama se zdušno navijalo, plakalo se posle utakmica koje su se gubile, ali nije zabeležen ni jedan jedini incident. Niko nije bacio ni novčić na teren, ne daj bože neku plastičnu flašu, posle svake utakmice ljudi su se razilazili u miru i spremali za događanja sledećeg dana.

A gde smo tu mi? Morali smo da se „istaknemo”, da podlegnemo provokacijama na utakmici sa Švajcarskom i to je bio jedini incident viđen na sve 64 utakmice. Očigledno, pored drugih manjkavosti, nedostajao nam je psiholog, koji bi pripremio ekipu za tako delikatan susret sa nekadašnjim „sunarodnicima” na terenu.

I opet kažem – a gde smo tu mi? Pa, eto: kad prođete Beogradom u danu kad se igra neka značajna fudbalska utakmica, glavni grad liči na opsednutu varoš. Na svakom uglu su žandarmi pod punom opremom, pred stadionom su obavezni okršaji navijača i policije pre utakmice, a na stadionu je obavezan haos – baklje, „topovski udari”, tuče navijača, pa i razbijanje mobilijara. A o tome šta se baca na teren da i ne govorimo.

Pa kako to da uporedimo: 64 utakmice, s milionskim auditorijumom uživo i na televiziji, prolaze glatko i bez incidenata, a mi igramo neki lokalni derbi – i prevrnemo „i nebo i zemlju”? Poređenje je nepotrebno: svet dobro i civilizovano funkcioniše, mi smo „u krivu” i stalno imamo veliki problem. U stalnom smo sporu s navijačkim grupama, vrh države izjavljuje da ne može da izađe na kraj s njima. A gde su navijačke grupe u Kataru? Nismo videli nijednu, sve je teklo kao „med i mleko” i mislim da možemo mnogo da naučimo i iz takvog ponašanja milionskog auditorijuma i iz ponašanja čuvara reda i iz osnovnog odnosa sportska ekipa – navijači – sudijska trojka – krajnji rezultat.

Kako to da u Kataru, za mesec dana, niko nije upalio ni šibicu, a nama gore stadioni posle svake utakmice? Nešto je trulo u državi Danskoj, rekao je svojevremeno danski princ Hamlet, a tu našu trulu jabuku što pre treba izbaciti iz korpe. Inače, uzalud nam nacionalni stadioni po Srbiji, nacionalni stadion u Beogradu, a i planovi da budemo, u doglednoj budućnosti, domaćini nekog većeg sportskog događaja.

Neće Evropa poći u susret „divljim balkanskim plemenima”, koja demoliraju stadione čim su nečim nezadovoljna. Engleska je odavno raskrstila sa svojim huliganima. Vreme je da to uradimo i mi.

Nikola Rackov,
profesor