Време је да раскрстимо с хулиганима

За месеца дана на Светском фудбалском првенству у Катару одигране су 64 утакмице. Уживо их је пратило много стотина хиљада људи, побеђивало се и губило, на трибинама се здушно навијало, плакало се после утакмица које су се губиле, али није забележен ни један једини инцидент. Нико није бацио ни новчић на терен, не дај боже неку пластичну флашу, после сваке утакмице људи су се разилазили у миру и спремали за догађања следећег дана.

А где смо ту ми? Морали смо да се „истакнемо”, да подлегнемо провокацијама на утакмици са Швајцарском и то је био једини инцидент виђен на све 64 утакмице. Очигледно, поред других мањкавости, недостајао нам је психолог, који би припремио екипу за тако деликатан сусрет са некадашњим „сународницима” на терену.

И опет кажем – а где смо ту ми? Па, ето: кад прођете Београдом у дану кад се игра нека значајна фудбалска утакмица, главни град личи на опседнуту варош. На сваком углу су жандарми под пуном опремом, пред стадионом су обавезни окршаји навијача и полиције пре утакмице, а на стадиону је обавезан хаос – бакље, „топовски удари”, туче навијача, па и разбијање мобилијара. А о томе шта се баца на терен да и не говоримо.

Па како то да упоредимо: 64 утакмице, с милионским аудиторијумом уживо и на телевизији, пролазе глатко и без инцидената, а ми играмо неки локални дерби – и преврнемо „и небо и земљу”? Поређење је непотребно: свет добро и цивилизовано функционише, ми смо „у криву” и стално имамо велики проблем. У сталном смо спору с навијачким групама, врх државе изјављује да не може да изађе на крај с њима. А где су навијачке групе у Катару? Нисмо видели ниједну, све је текло као „мед и млеко” и мислим да можемо много да научимо и из таквог понашања милионског аудиторијума и из понашања чувара реда и из основног односа спортска екипа – навијачи – судијска тројка – крајњи резултат.

Како то да у Катару, за месец дана, нико није упалио ни шибицу, а нама горе стадиони после сваке утакмице? Нешто је труло у држави Данској, рекао је својевремено дански принц Хамлет, а ту нашу трулу јабуку што пре треба избацити из корпе. Иначе, узалуд нам национални стадиони по Србији, национални стадион у Београду, а и планови да будемо, у догледној будућности, домаћини неког већег спортског догађаја.

Неће Европа поћи у сусрет „дивљим балканским племенима”, која демолирају стадионе чим су нечим незадовољна. Енглеска је одавно раскрстила са својим хулиганима. Време је да то урадимо и ми.

Никола Рацков,
професор