Unutrašnji razlozi kolektivnih lomova

Američki teoretičar međunarodnih odnosa Imanuel Volerstin napravio je jednu danas fundamentalnu razliku između takozvanih zemalja svetskog centra, zemalja poluperiferije i zemalja periferije. Zemlje centra su razvijene industrijalizovane zemlje koje dominiraju u svetskim organizacijama, poput SAD ili Velike Britanije. Zemlje periferije su agrarna društva kakva karakterišu veliki deo Afrike. Zemlje poluperiferije su najproblematičnije, jer su nedovoljno razvijene da imaju stabilne društvene odnose i nedovoljno moćne da zaštite svoje interese u međunarodnim odnosima, ali su dovoljno razvijene da proizvode unutrašnje konflikte, ratove, korupciju i sve one probleme koji su nam toliko poznati.

Treba, međutim, imati u vidu činjenicu da i među zemljama poluperiferije ima razlika. Primera radi, postoji razlika, prvenstveno u stepenu društvenog konsenzusa, između Hrvatske, Slovenije, Bosne, Srbije, Makedonije ili Bugarske. Bugarska je zemlja članica EU, a Hrvatska nije. U Bugarskoj cveta organizovani kriminal, korupcija je na najvišem nivou, pa je zbog nje i došlo do ukidanja pomoći EU ove godine. U Hrvatskoj je situacija unekoliko drugačija.

Reč je o različitim tradicijama. Jedan deo zemalja poluperiferije razvijao se pod uticajem austrougarske tradicije, koju je odlikovao red. Mi zaboravljamo da naša tradicija i običaji u stvarnosti nisu vizantijski nego su rezultat viševekovne turske okupacije, koja je ostavila katastrofalne mentalitetske posledice na nama. Pogledajmo dvorišta srpskih kuća preko Drine, u Republici Srpskoj, uredna i puna cveća, i kad su najsiromašnija, pa ih uporedimo sa dvorištima srpskih kuća po Srbiji, punih krša, starog drveta i svakojakog otpada. Radi se o istom narodu, na susednim teritorijama, ali o različitim istorijskim načinima učenja organizacije života.

Andrić je jednom napisao da se na Balkanu sve plaća najskupljom cenom, cenom života samog. U jednoj Sloveniji ili Hrvatskoj niko ne bi tolerisao hemijske havarije kakve se u Pančevu dešavaju svakog meseca, potom nadležni ministar stavi šlem, slika se u rafineriji, podnese krivične prijave protiv potpuno nemoćnih direktora hemijskih preduzeća, i — vrati se na zadnje sedište crnog „audija”. U većini zemalja bilo bi nezamislivo da se gura pod tepih činjenica da je neka od tih zemalja prva u svetu po broju obolelih od raka pluća, kao što je to Srbija, ili da se svake godine maltretiraju građani postavljanjem novog nekvalitetnog sloja asfalta na ključne saobraćajnice, koji traje taman do naredne sezone, a uvek je pun rupa. To su stvari koje svako vidi, a u zemljama koje u osnovi nemaju perspektivu, na njih je svako oguglao. Očigledno nenormalno je postalo svakidašnje očekivano.

Nedavno sam se sa suprugom vraćao automobilom iz grada, kada je zbog nepropisne vožnje jednog od vozača došlo do uobičajene razmene „komplimenata” kroz prozor. Iako se, inače, tako ne ponašam, za trenutak sam ozbiljno razmatrao mogućnost da na salvu primitivizama od naizgled „običnog” čoveka za volanom odgovorim sasvim radikalno. Neki osigurač iznutra, kao da je iznenada pregoreo i bio je potreban krajnji napor samosavladavanja. Tada mi je postalo jasno da je proces postajanja delom jednog besperspektivnog mentaliteta neprimetan proces, u kome se čovek adaptira na izazove sredine postajući isti kao i oni od kojih ti izazovi proističu.

A osnovni problem, problem svih naših problema, za koje ne možemo kriviti ni žute, ni crne, ni plave, ni Amerikance, ni Nemce, ni Albance, jeste osnovni, elementarni nedostatak uzajamnog razumevanja, ljubavi za drugog sunarodnika, za svoj grad, za druge ljude. Taj nedostatak ljubavi, koji hrišćanski moral predstavlja ne samo kao nedostatak, već kao greh, u osnovi je naš kolektivni primitivizam iz kojeg se mogu izvesti svi naši društveni i politički problemi.

U zemljama poluperiferije, koje su nedovoljno razvijene da diktiraju šira zbivanja u svetu, postojanje ili nepostojanje perspektive napredovanja može se svesti na količinu primitivizma. Balkan pati od epidemije primitivizma. Taj problem je prisutan u svima nama, i dok se sa njim ne budemo suočili ništa neće moći da promeni način na koji vodimo sami sebe i svoje društvo.

Usponi i padovi sa vlasti i funkcija normalan su deo života svakog pojedinca angažovanog u javnom životu. U usponu, čovek ne treba da zaboravi da neminovno dolazi pad, a u padu ne treba da smetne s uma da na kraju dolazi uspon. U svemu tome, on mora sačuvati veru u život, poštovanje drugih ljudi, i određene moralne standarde pristojnosti. Besomučna krađa i grabež, kupovina stanova, kuća i akumulacija kapitala „dok se može” takođe su znak prostakluka.

Ljudi odrasli u primitivnim, nezrelim i necivilizovanim sredinama, u nerazvijenim društvima, ne vide vlast ni javnu ulogu kao priliku da rade na sebi, već kao šansu da se dokopaju onoga što nikada ne bi mogli da imaju. Upravo stoga je Platon, u jednom od svojih pisama, napisao da se opekao kada su ga njegovi prijatelji, posle političkih prevrata, dovodili na „funkcije” i političke dužnosti, jer se sve to svodilo na tiraniju nad neistomišljenicima. On je smatrao da članovi vladajućih elita treba da budu iz redova uglednih predaka, dovoljno bogatih da ne moraju da se bogate od vlasti, iz porodica javno prepoznatih po visokom integritetu.

Dublji, unutrašnji razlog za gubitak Kosova, za moguću krizu u Vojvodini, za vokabular koji se koristi u parlamentu i javnom životu, pre svega je u nama. U našem nedostatku ljubavi i saosećanja za onog drugog, u našoj fundamentalnoj unutrašnjoj necivilizovanosti, u grubosti, ukratko — u mržnji koja vlada među nama.

Institut za međunarodnu politiku i privredu,
naučni savetnik