Ništa nije tako posebno kao Božić u Svetoj zemlji

Desetine hiljada turista, 32 godine u turizmu. Ali nije reč o „običnim” turistima, niti je Dragan Vukić klasičan turistički vodič. On je teolog koji je više od tri decenije bio direktor „Dobročinstva”, pokloničke agencije Srpske pravoslavne crkve, a kreator je pedesetak programa zahvaljujući kojima je desetine hiljada vernika putovalo po našoj zemlji, a onda i Rusiji, Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Grčkoj, Turskoj, Izraelu, Jordanu i Egiptu.

Omiljena destinacija mu je, naravno, Sveta zemlja. „Doživljavam je kao nešto najuzvišenije i radujem se svakom odlasku tamo, uvek je kao da idem prvi put, pripremam se i fizički i duhovno za taj veliki susret. Sa Svetom zemljom ne može ništa da se poredi, jer za nas hrišćane od nje sva poređenja počinju”, ne dvoumi se Dragan Vukić ni sekund pri izboru.

S obzirom na to da je baš ovih dana u Vitlejemu i Jerusalimu, nema sumnje da je reč o čoveku koji će najbolje ispričati kako izgleda Božić u Svetoj zemlji.

„To je poseban osećaj, verovatno ne može da se poredi ni sa čim, a ni iskaže rečima. To je osećaj iznad svih osećaja, koji može samo da se doživi. Osećamo da je Hristos tada i tamo nama hrišćanima najbliži. Na dan kada naša crkva slavi rođenje Gospoda Isusa Hrista vi silazite u pećinu u kojoj je on rođen. Srcem i svojim usnama dotičete to mesto na kome je on došao u svet. Ja lično sam srećan što sam osetio toplinu tog mesta, uzvišenost i lepotu njegovog dolaska u svet i taj osećaj nosim u srcu kroz život”, opisuje naš sagovornik svoj doživljaj Božića u Vitlejemu.

Dodaje da i on i ljudi s kojima provede devet ili 11 dana na putu osećaju da ih nešto poput „zlatne duhovne niti vodi kroz Svetu zemlju da bismo se poklonili najvažnijim svetim mestima naše vere i našeg duhovnog identiteta”. To su najznačajnija mesta iz Starog i Novog zaveta i nemoguće je posetiti ih sve tokom jednog putovanja. Zbog toga obilaze ona koja su najznačajnija za naš duhovni identitet, Vitlejem, Galilejsko jezero, reku Jordan, Nazaret, brdo Tavor i, naravno, grad Vaskrsenja – Jerusalim.

Dragan Vukić je dragocen sagovornik. Mnogo zna, ogromno iskustvo je iza njega, a s obzirom na to da je tek odnedavno penzioner (vodi još poneke ture), imaće dovoljno vremena da piše knjige. Za sada ima jednu, „Carigrad oko vaseljene” iz 2010, za koju je dobio nagradu od vaseljenskog patrijarha Vartolomeja.

Da bismo nastavili putovanje prošlim vremenima, Vukićevoj porodici mora da pripadne „posebno poglavlje”. Živkovići, majčina porodica koja je bila vrlo religiozna, živela je u Sanskom Mostu u BiH, gradu u kojem je 1941. godine u ustaškom pokolju stradalo oko četiri i po hiljade Srba. Majčin otac se spasao jer se sakrio na tavanu i tamo proveo nekoliko nedelja dok su se prilike smirile. Kasnije ga je pod zaštitu uzeo katolički sveštenik fra Šeremet. Deda je i hapšen i Gestapo ga je mučio, čak je robovao i u zloglasnoj „Crnoj kući” u Banjaluci.

„Kada je usledilo pokrštavanje, moja baka Milica nije htela da pređe u katoličku veru, rekavši da će radije umreti kao pravoslavna Srpkinja. Deda, uplašen, jer je u pokolju već izgubio dva brata, ubeđivao je ženu da popusti zbog dece, ali bez uspeha. Fra Šeremet je došao u našu kuću i obratio se baki rečima da ima decu i da bi trebalo da misli na njih, da će se rat završiti kad-tad i da će svako opet biti one vere koje je i bio. Pokrstili su se, ali čim su partizani oslobodili 1944. godine Sanski Most, baka Milica se obratila dedi: ’Lazo, ide Sveti Nikola, slavićemo našu slavu’”, ostalo je upamćeno u porodici.

Vukićeva akademska karijera, inače, počela je upisivanjem beogradskog Pravnog fakulteta. „Dobro sam počeo, ali na fakultetu se nisam lepo osećao. Kada me je Milena Stojanović Petković, nekada profesorka latinskog jezika, koja je radila s mladima u sekciji Verskog dobrotvornog starateljstva pozvala da dođem na sekciju, shvatio sam tamo ’da sam među svojima’. Zahvaljujući mladićima koji su studirali Bogoslovski fakultet, upisao sam teologiju i dosta se pomučio da bih uhvatio korak sa ostalim studentima jer sam preskočio predavanja za prvi semestar”, priznaje Vukić.

Kao student je počeo da sarađuje u listu „Pravoslavlje”, a kada je završio studije i odslužio vojsku, postavljen je za pomoćnika urednika.

„Formirao sam se pod duhovnim nadzorom patrijarha Germana jer se odnosio prema meni kao roditelj, savetovao me je da se držim izreke: ’Guju gladi, ispod nje se vadi.’ Često posetim njegov grob, da mu zahvalim za sve dobro što je za mene učinio”, iskren je naš sagovornik.

Patrijarh German mu je omogućio da napravi korak prema „Dobročinstvu” i pokloničkim putovanjima. Još kao student išao je u naše manastire i poželeo da povede i druge da upoznaju lepote Studenice, Žiče i drugih svetinja.

„Sastavio sam pet tematskih programa, među njima ’Svetinje Kosova i Metohije’, ’Moravska Srbija’, ’Svete vode Lima’... Odziv je bio odličan. Čak su i episkopi dovodili zainteresovane za putovanja. Kada sam počeo hodočasnike da vodim u Carigrad, patrijarh German je po povratku voleo sa mnom da priča, slušao me je pažljivo, a i ja sam dosta od njega saznao i naučio. On je i skrenuo pažnju mitropolitu zagrebačko-ljubljanskom Jovanu da bi me trebalo osloboditi novinarskih poslova jer sjajno vodim manastirske programe, a i SPC bi trebalo da osnuje svoju pokloničku agenciju”, ne zaboravlja važnu preporuku naš sagovornik.

Patrijarh German je ubrzo preminuo, ali će njegovu želju ispuniti mitropolit Jovan 1990. uz veliku podršku episkopa sremskog Vasilija i đakona Bore Aleksića, tada upravnika štamparije SPC, koji je agenciji odštampao luksuzni katalog. Episkop žički Stefan je agenciji dao ime. Prostorije u Ulici kraljice Natalije je osvetio vladika sremski Vasilije, a na osvećenju je pevao episkop niški Irinej, kasnije patrijarh. S takvim vetrom u jedrima, „Dobročinstvo” je vrlo uspešno startovalo, a primer pokloničke agencije SPC-a sledile su ruska, rumunska i druge pravoslavne crkve.

Za svoje pregalaštvo Dragan Vukić je dobio tri „Turistička cveta” – za najbolju turističku agenciju, kao najbolji direktor agencije, kao najbolji turistički vodič Srbije. Godine 2016. pripala mu je, između mnoštva drugih, i Vukova nagrada. U junu 2022. patrijarh Porfirije mu je u prisustvu članova Svetog Sinoda uručio visoki Orden Svetog despota Stefana Lazarevića.

„Kažu da nagrade dolaze na kraju života. Osećam da imam snage da uradim još mnogo toga korisnog. Zato se molim Bogu da me posluži zdravlje”, iskren je Vukić, s kojim smo razgovarali dan uoči polaska u Svetu zemlju.

Tokom svog radnog veka u SPC sarađivao je s trojicom patrijaraha (da nije godina za penziju, sigurno bi nastavio u istom ritmu i sa Porfirijem), ali u sećanjima posebno mesto čuva za patrijarha Pavla. Sprijateljili su se u Prizrenu, gde je budući poglavar SPC tada bio vladika raško-prizrenski, a Dragan došao s grupom od pedesetak poklonika i zatekao ga u Sabornoj crkvi na merdevinama kako pere prozore. Vukić je sa njim uspostavio prisan odnos i bio je često u njegovoj blizini kad je postao patrijarh.

Porfirija je upoznao kao monaha, kasnije ga viđao i kao episkopa. „Dok je bio mitropolit zagrebačko-ljubljanski, pokazao nam je kako se uspešno živi u višenacionalnoj sredini. On je čovek modernog vremena koji je dobro sagledavao sve probleme u ovom dobu. Svojom dobrotom i radom sticao je poštovanje i simpatije, ne samo kod Srba već i Hrvata, i verujem da će svojom mudrošću naći naslednika koji će moći da nastavi tamo gde je on ostavio dubok trag”, veruje Vukić.

Najlepše priznanje

„Kada sam operisan u KBC ’Dedinje’ u posetu mi je došao patrijarh Pavle. Ostao je čitav sat, a ja sam uzbuđen zaplakao i kroz suze mu rekao da sam radio u uverenju da me gleda Bog, da se nikad ne ogrešim o njega. Odgovorio mi je da on to zna. To mi je bilo najlepše i najtoplije priznanje u životu. Uz njegov blagoslov i podršku organizovao sam dvadeset osam Svetosimeonovskih akademija. Na njima su besedili patrijarh Pavle, Porfirije kao episkop, akademici Vojislav Đurić, Vladeta Jerotić, Ljubomir Maksimović, za akademije su komponovali, između ostalih, Zoran Hristić i Sveta Božić, a Svetlana Velmar Janković je napisala nadahnutu ’Molitvu Svetom Simeonu’”, ne zaboravlja Vukić.