Ништа није тако посебно као Божић у Светој земљи

Десетине хиљада туриста, 32 године у туризму. Али није реч о „обичним” туристима, нити је Драган Вукић класичан туристички водич. Он је теолог који је више од три деценије био директор „Доброчинства”, поклоничке агенције Српске православне цркве, а креатор је педесетак програма захваљујући којима је десетине хиљада верника путовало по нашој земљи, а онда и Русији, Бугарској, Мађарској, Румунији, Грчкој, Турској, Израелу, Јордану и Египту.

Омиљена дестинација му је, наравно, Света земља. „Доживљавам је као нешто најузвишеније и радујем се сваком одласку тамо, увек је као да идем први пут, припремам се и физички и духовно за тај велики сусрет. Са Светом земљом не може ништа да се пореди, јер за нас хришћане од ње сва поређења почињу”, не двоуми се Драган Вукић ни секунд при избору.

С обзиром на то да је баш ових дана у Витлејему и Јерусалиму, нема сумње да је реч о човеку који ће најбоље испричати како изгледа Божић у Светој земљи.

„То је посебан осећај, вероватно не може да се пореди ни са чим, а ни искаже речима. То је осећај изнад свих осећаја, који може само да се доживи. Осећамо да је Христос тада и тамо нама хришћанима најближи. На дан када наша црква слави рођење Господа Исуса Христа ви силазите у пећину у којој је он рођен. Срцем и својим уснама дотичете то место на коме је он дошао у свет. Ја лично сам срећан што сам осетио топлину тог места, узвишеност и лепоту његовог доласка у свет и тај осећај носим у срцу кроз живот”, описује наш саговорник свој доживљај Божића у Витлејему.

Додаје да и он и људи с којима проведе девет или 11 дана на путу осећају да их нешто попут „златне духовне нити води кроз Свету земљу да бисмо се поклонили најважнијим светим местима наше вере и нашег духовног идентитета”. То су најзначајнија места из Старог и Новог завета и немогуће је посетити их све током једног путовања. Због тога обилазе она која су најзначајнија за наш духовни идентитет, Витлејем, Галилејско језеро, реку Јордан, Назарет, брдо Тавор и, наравно, град Васкрсења – Јерусалим.

Драган Вукић је драгоцен саговорник. Mного зна, огромно искуство је иза њега, а с обзиром на то да је тек однедавно пензионер (води још понеке туре), имаће довољно времена да пише књиге. За сада има једну, „Цариград око васељене” из 2010, за коју је добио награду од васељенског патријарха Вартоломеја.

Да бисмо наставили путовање прошлим временима, Вукићевој породици мора да припадне „посебно поглавље”. Живковићи, мајчина породица која је била врло религиозна, живела је у Санском Мосту у БиХ, граду у којем је 1941. године у усташком покољу страдало око четири и по хиљаде Срба. Мајчин отац се спасао јер се сакрио на тавану и тамо провео неколико недеља док су се прилике смириле. Касније га је под заштиту узео католички свештеник фра Шеремет. Деда је и хапшен и Гестапо га је мучио, чак је робовао и у злогласној „Црној кући” у Бањалуци.

„Када је уследило покрштавање, моја бака Милица није хтела да пређе у католичку веру, рекавши да ће радије умрети као православна Српкиња. Деда, уплашен, јер је у покољу већ изгубио два брата, убеђивао је жену да попусти због деце, али без успеха. Фра Шеремет је дошао у нашу кућу и обратио се баки речима да има децу и да би требало да мисли на њих, да ће се рат завршити кад-тад и да ће свако опет бити оне вере које је и био. Покрстили су се, али чим су партизани ослободили 1944. године Сански Мост, бака Милица се обратила деди: ’Лазо, иде Свети Никола, славићемо нашу славу’”, остало је упамћено у породици.

Вукићева академска каријера, иначе, почела је уписивањем београдског Правног факултета. „Добро сам почео, али на факултету се нисам лепо осећао. Када ме је Милена Стојановић Петковић, некада професорка латинског језика, која је радила с младима у секцији Верског добротворног старатељства позвала да дођем на секцију, схватио сам тамо ’да сам међу својима’. Захваљујући младићима који су студирали Богословски факултет, уписао сам теологију и доста се помучио да бих ухватио корак са осталим студентима јер сам прескочио предавања за први семестар”, признаје Вукић.

Као студент је почео да сарађује у листу „Православље”, а када је завршио студије и одслужио војску, постављен је за помоћника уредника.

„Формирао сам се под духовним надзором патријарха Германа јер се односио према мени као родитељ, саветовао ме је да се држим изреке: ’Гују глади, испод ње се вади.’ Често посетим његов гроб, да му захвалим за све добро што је за мене учинио”, искрен је наш саговорник.

Патријарх Герман му је омогућио да направи корак према „Доброчинству” и поклоничким путовањима. Још као студент ишао је у наше манастире и пожелео да поведе и друге да упознају лепоте Студенице, Жиче и других светиња.

„Саставио сам пет тематских програма, међу њима ’Светиње Косова и Метохије’, ’Моравска Србија’, ’Свете воде Лима’... Одзив је био одличан. Чак су и епископи доводили заинтересоване за путовања. Када сам почео ходочаснике да водим у Цариград, патријарх Герман је по повратку волео са мном да прича, слушао ме је пажљиво, а и ја сам доста од њега сазнао и научио. Он је и скренуо пажњу митрополиту загребачко-љубљанском Јовану да би ме требало ослободити новинарских послова јер сјајно водим манастирске програме, а и СПЦ би требало да оснује своју поклоничку агенцију”, не заборавља важну препоруку наш саговорник.

Патријарх Герман је убрзо преминуо, али ће његову жељу испунити митрополит Јован 1990. уз велику подршку епископа сремског Василија и ђакона Боре Алексића, тада управника штампарије СПЦ, који је агенцији одштампао луксузни каталог. Епископ жички Стефан је агенцији дао име. Просторије у Улици краљице Наталије је осветио владика сремски Василије, а на освећењу је певао епископ нишки Иринеј, касније патријарх. С таквим ветром у једрима, „Доброчинство” је врло успешно стартовало, а пример поклоничке агенције СПЦ-а следиле су руска, румунска и друге православне цркве.

За своје прегалаштво Драган Вукић је добио три „Туристичка цвета” – за најбољу туристичку агенцију, као најбољи директор агенције, као најбољи туристички водич Србије. Године 2016. припала му је, између мноштва других, и Вукова награда. У јуну 2022. патријарх Порфирије му је у присуству чланова Светог Синода уручио високи Орден Светог деспота Стефана Лазаревића.

„Кажу да награде долазе на крају живота. Осећам да имам снаге да урадим још много тога корисног. Зато се молим Богу да ме послужи здравље”, искрен је Вукић, с којим смо разговарали дан уочи поласка у Свету земљу.

Током свог радног века у СПЦ сарађивао је с тројицом патријараха (да није година за пензију, сигурно би наставио у истом ритму и са Порфиријем), али у сећањима посебно место чува за патријарха Павла. Спријатељили су се у Призрену, где је будући поглавар СПЦ тада био владика рашко-призренски, а Драган дошао с групом од педесетак поклоника и затекао га у Саборној цркви на мердевинама како пере прозоре. Вукић је са њим успоставио присан однос и био је често у његовој близини кад је постао патријарх.

Порфирија је упознао као монаха, касније га виђао и као епископа. „Док је био митрополит загребачко-љубљански, показао нам је како се успешно живи у вишенационалној средини. Он је човек модерног времена који је добро сагледавао све проблеме у овом добу. Својом добротом и радом стицао је поштовање и симпатије, не само код Срба већ и Хрвата, и верујем да ће својом мудрошћу наћи наследника који ће моћи да настави тамо где је он оставио дубок траг”, верује Вукић.

Најлепше признање

„Када сам оперисан у КБЦ ’Дедиње’ у посету ми је дошао патријарх Павле. Остао је читав сат, а ја сам узбуђен заплакао и кроз сузе му рекао да сам радио у уверењу да ме гледа Бог, да се никад не огрешим о њега. Одговорио ми је да он то зна. То ми је било најлепше и најтоплије признање у животу. Уз његов благослов и подршку организовао сам двадесет осам Светосимеоновских академија. На њима су беседили патријарх Павле, Порфирије као епископ, академици Војислав Ђурић, Владета Јеротић, Љубомир Максимовић, за академије су компоновали, између осталих, Зоран Христић и Света Божић, а Светлана Велмар Јанковић је написала надахнуту ’Молитву Светом Симеону’”, не заборавља Вукић.