Priština udara tamo gde najviše boli

„Udarićemo vas tamo gde najviše boli”, rečenica je koja se kroz javni život Albanaca na Kosovu provlači decenijama. Javlja se u trenucima kada albanske vlasti, paralelne plemensko-kriminalne strukture, mediji i javne ličnosti imaju osećaj da njihovi planovi u odnosu prema Srbima ne idu onako kako je zamišljeno. U tom trenutku stepen uobičajene diskriminacije dostiže svoj vrh, a oštrica se usmerava prema tri osnovna cilja: deci, crkvama i grobljima. Kada god udare na jedan od ovih ciljeva, Srbi na Kosovu su pogođeni u srce. Na Badnji dan ove godine sve što Srbi imaju na KiM zadrhtalo je u temelju.

„Ne mogu da se oslobodim slike dečaka sa Štrpca i njegovog disanja. Uplašila sam se da će se udaviti od želje za vazduhom i straha koji ga pritiska”, kaže jedna profesorka rodom iz Cernice, sela iz Kosovskog Pomoravlja, u kom je rafal pokosio četvorogodišnjeg dečaka Miloša Petrovića, godinu dana po završetku rata na Kosovu. Na njegovom malenom grobu i danas stoji skejtbord sa točkićima okrenutim prema nebu. Kako objasniti činjenicu da decu ubijaju u doba mira? Zar zločinci koji su pobili žeteoce iz sela Staro Gracko nisu mogli zaobići maloletnog Novicu Janićijevića? Nedugo potom, u strašnoj eksploziji kod Podujeva, zajedno sa ocem i majkom, nestao je dvogodišnji Danilo Cokić, a onda su stradali Ivan i Panto u Goraždevcu, Dimitrije Popović u Gračanici... Toj deci obratio se i patrijarh srpski Porfirije:

„Dragi Stefane i Miloše, večeras se za vas mole deca Kosova i Metohije koja su u proteklom periodu postradala na pravdi Boga, od Livadica do Goraždevca i malog Dimitrija Popovića u Gračanici”, napisao je srpski patrijarh.

Niko nikada nije odgovarao ni za jedno ubijeno srpsko dete na Kosovu. Sada prvi put znamo da je na dečaka Stefana Stojanovića i mladića Miloša Stojanovića pucao Azem Kurtaj, pripadnik Kosovskih bezbednosnih snaga. Posle bekstva između upucane dece i popadalih badnjaka, zvali su ga novinari ili je on njih zvao. Sudeći po onome što su preneli, bio je miran i spokojan kao čovek koji je završio najnormalniji posao.

U sto pedeset međuetničkih incidenata koje su zabeležile kosovske i strane institucije, ima još toliko neprijavljenih, kao i mnogo onih koje policajci i istraga nisu tako videli i kvalifikovali. Kurtaj je na vrhu te piramide, on je deo sistema i, u najvećoj meri, predstavlja njegove ideje i želje. On udara tamo gde najviše boli, on prima platu od poreza kog na silu plaćaju roditelji dece koju je želeo da pobije. Kosovski sistem je napravljen da Srbi „iscure” zbog stotina sitnih incidenata i prepreka. On je konstruisan da ih ne primećuje i da ih „kosovarske institucije” udave u ignorisanju i „građanskom nerazlikovanju”. Pojedinci, mediji, institucije na Kosovu bi snažnije osudili pojedinca koji je nelegalno posekao neko drvo i sigurno bi zaključili da se radi o hrastu, jasenu, jovi... Pucnji na decu su prikazani kao hici u nepoznatu masu, a predsednica Vjosa Osmani se, na sam Božić, obratila sa: „Poštovani građani pravoslavne zajednice” i ni jednim slovom nije pomenula Srbe. „Tolerancija je tradicionalna vrednost našeg društva”, poručila je, bez i najmanje aluzije na strašni akt prethodnog dana. Da li i kako ovo boli?

Šta je sa strancima? Oni su ovde doneli mir, pravdu i savršene, najviše, evropske zakone. Šta kaže OEBS? Napad na „dve osobe”. Šta saopštava šef Euleksa Lar Gunar Vigemark: Reč je „besmislenom napadu”, on je u mislima „sa njihovim porodicama i lokalnom zajednicom”. Američki ambasador Džefri Hovenijer, jedan od najmoćnijih ljudi Kosova, jeste da su „Sjedinjene Države zabrinute” kao i da: „Osuđujemo taj čin, naravno, i zahvalni smo što su vlasti vrlo brzo reagovale i uhapsile osumnjičenog”. Jedino je ambasada Britanije u Prištini stidljivo „tvitnula” da je ovo bio „napad na dvojicu kosovskih Srba”. I tako se u nedogled razvija ponižavanje žrtava i uliva samopouzdanje čoveku koji iz institucije i nasleđa OVK puca na decu. Diplomate su preuzele na sebe deo krvi ranjene dece i izvršile presudnu minimizaciju zločina. Niko od njihovih nadređenih neće ni imati priliku da reaguje i zamoli ih da napuste svoj odgovorni položaj. Projekat Kosova, „najmlađe uspešne evropske demokratije” mora da se nastavi, a za Srbe to je bol i stečena navika.

Jedina je istina u epicentru bola, u Stefanovom drhtanju, porodicama iz kojih preliva strah, u svetinjama koje teše i govore o nadi. U Štrpcu je juče održan jedan od bezbrojnih skupova bola. Poruke su iste od 1999. do danas. Stojan Marinković, direktor Stefanove škole, pita se zašto se ovo dogodilo: „Zato što su Miloš i Stefan nosili badnjak, ili zato što su Srbi”. Huanita Račićević nastavlja sa pitanjima: „Kada će prestati strah i strepnja za živote naše dece?” Predsednik Srpske liste Goran Rakić je govorio o nameri da se Srbi proteraju i da sada na severu Kosova i Metohije „pretresaju porodične ljude i majke sa decom”. Predsednik opštine Štrpce Dalibor Jevtić je naglasio da se radi o teškim vremenima: „Umesto da praznik proslavimo u miru, mi smo morali protestom da dignemo glas protiv pucnja u srpsku decu i mladiće.”

Malo je onih koji su sa skupa otišli bez ožiljaka. Otišli su u porodice da pogledaju svoju decu i da leče njihove strahove, da trpe i čekaju slobodu tamo gde najviše boli.