Fakulteti će ostati bez saradnika u nastavi i asistenata

Ukoliko se nastavi ovakav jaz u platama između stručnjaka za informativne tehnologije (IT) i njihovih kolega opredeljenih za akademsku karijeru, fakulteti prirodno-matematičke grupacije, a verovatno i neki drugi, za desetak godina će ostati bez profesorskog podmlatka, a još ranije bez asistenata. To za naš list tvrdi prof. dr Zoran Rakić, dekan Matematičkog fakulteta u Beogradu, i ističe da prvenstveno misli na ustanovu kojom upravlja, Elektrotehnički fakultet i, u manjoj meri, Fakultet organizacionih nauka, ustanove koje imaju najviše „ajtijevaca”. A onda i na druge fakultete koji obrazuju stručnjake za IT sektor kao što su, na primer, Mašinski i Fizički fakultet. Prošle godine na Matematičkom fakultetu su se susreli sa ovim problemom kada je u pitanju angažovanje saradnika u nastavi, što im je upalilo crvenu lampicu da stižu i veći problemi akademskoj zajednici, ukoliko država ne odreaguje i sačuva ovaj obrazovni kadar.

Dekan Rakić otkriva da im se lane na deset pozicija za angažovanje saradnika u nastavi prijavilo 6,5 kandidata i da nisu popunili kvotu, dok je ove godine ona bila knap pokrivena. Ističe da ne treba nikoga da buni to što su angažovali „pola” stručnog saradnika. I da ovo znači da su se mladi nekada grabili za posao na fakultetu, dok sada mnogi pristaju samo na to da polovinu radnog vremena provedu u amfiteatrima, gradeći akademsku karijeru, dok drugu polovinu angažovanja nalaze u IT firmama, u kojima je bar tri i po puta veća prosečna plata.

– Saradnici u nastavi mogu dva puta po godinu dana biti izabrani u to zvanje i nakon toga fakultet donosi odluku da li će da pokrene proceduru i bira ih u asistente, u zavisnosti od njihovih rezultata i potrebe fakulteta. Ako se ovakva tendencija nastavi i država hitno ne prepozna pomenuti problem, za nekoliko godina nećemo imati potreban broj asistenata za izvođenje nastave. Država decenijama odvaja nedovoljno sredstava za obrazovanje i to se veoma oseća u osnovnom i srednjoškolskom sektoru, čiji je nivo značajno opao u odnosu na vreme pre razbijanja SFRJ. Rešenje ovog problema je u većim izdvajanjima za obrazovanje, a samim tim i značajnijim povećanjem plata na svim obrazovnim nivoima i poboljšanju zakonske regulative u toj oblasti. Pre mesec i po videh u medijima da je prosečna programerska plata u Srbiji oko 250.000 dinara, što je duplo više od prosečnih primanja redovnog profesora Univerziteta u Beogradu, koja su oko 120.000 dinara. Napominjem, na nekim fakultetima plate su veće jer imaju mnogo studenata i raznih projekata. Smatram da to nije normalno, jer je potrebno uložiti mnogo više truda i znoja da se stigne do akademskog profesorskog zvanja, nego da se postane prosečan „ajtijevac”. Zašto bi onda mladi i talentovani diplomci, iz tog, a i iz drugih sektora, ostajali na fakultetima – pita Rakić.

Dodaje da je problem i u premalim razlikama u platama nosilaca različitih akademskih zvanja, jer prosečna zarada vanrednog profesora, koju daje država, iznosi oko 110.000 dinara, docenta oko 100.000, asistenti u proseku imaju 72.000, a pomenuti saradnici u nastavi oko 70.000. Praksa u evropskim državama, kojima kaže da navodno težimo, jeste da su te razlike u platama između zvanja značajno veće. Naglašava da su na Matematičkom fakultetu, zahvaljujući većem broju studenata, plate više za oko 17 odsto i da redovni profesori primaju 145.000.

– I pored toga sve manje i manje svršenih studenata želi da ostane u nastavi na našim najpopularnijim IT smerovima. Dok na nastavničkim profilima jedva i da upišemo desetak akademaca godišnje, sa tendencijom daljeg opadanja, jer je profesija nastavnika u osnovnim i srednjim školama toliko obezvređena da to više niko ne želi da studira, o čemu sam već govorio za vaš list. U decembru sam na dodeli doktorata u Rektoratu UB razgovarao sa mladim doktorom nauka, asistentom Građevinskog fakulteta. Rekao mi je da mu je plata oko 60.000 dinara i pita se šta da radi. Pored nedostatka profesora u školama sa kojim se suočavamo, sada se rađa taj problem i u visokoškolskim ustanovama. Ovakvo stanje je neodrživo na duže vreme, jer će dovesti do veoma loših posledica i u visokoškolskom sistemu Srbije, kao što je to već slučaj u osnovnom i srednjoškolskom – ističe Rakić.

Dodaje da im talentovane studente odvlače naročito američke programerske firme koje poslednjih godina u našoj zemlji otvaraju svoje autsorsing poslovnice. Naprave zgradu, okupe tim srpskih programera, otpuste one u SAD i drugim zapadnim zemljama, jer ovde isti proizvod plaćaju nekoliko puta manje nego u svojoj državi, a za naše ljude plata koju nude je mnogo veća od prosečne u Srbiji.

– Nedavno su nam na naučni skup, Dvanaesti simpozijum „Matematika i primene”, koji organizuje naš fakultet, došle kolege sa Univerziteta Crne Gore i pohvalile se da je njihova država prepoznala problem i ove godine im povećala plate za 70 odsto. Tako, redovni profesori na fakultetima u Crnoj Gori sada zarađuju oko 2.400 evra, povećali su zarade i lekarima, pa sada doktori opšte prakse kod njih primaju malo više od 2.000 evra. Tako bi trebalo da bude i u Srbiji ako želimo da održimo nivo visokog obrazovanja na sadašnjem stepnu. U suprotnom ostaćemo bez kvalitetnog profesorskog kadra koji će se školovati za druge, bolje plaćene profesije kao što je IT, što će svakako dovesti do pada kvaliteta nastave na visokoškolskim ustanovama u zemlji. Takođe, svi redovni profesori u Crnoj Gori imaju iste plate, što je pravednije, dok kod nas zakon omogućava fakultetima sa više studenata i projekata povećanje plata iz sopstvenih prihoda, što je, u manjoj meri, slučaj i na našem, Matematičkom fakultetu – ukazuje Zoran Rakić.

Uvozimo programere, umesto da proširimo broj studenata ETF-a

Donedavni dekan ETF-a prof. dr Milo Tomašević, sa Katedre za računarsku tehniku i informatiku, takođe, ističe da im je problem da zadrže kvalitetne saradnike u nastavi, kasnije asistente u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT), jer su izuzetno traženi i dobro plaćeni na tržištu. Kaže da ih gube na dva načina. Prvi je da su sve uticajne visoke škole u inostranstvu otvorene za njih, tamo lako dobijaju stipendije pa odlaze, a drugi je odliv kvalitetnih studenata u IKT industriju, koja daje odlične plate, u samom početku duplo veće nego na fakultetu.

– A i pozicije im mnogo brže rastu u industriji. U Srbiji se akademski status sporo unapređuje. I dobro ga opisuje šaljiva izreka čuvenog pisca i aforističara Duška Radovića da je ulaganje u glavu dugoročno i neizvesno, a u stomak vrlo brzo daje efekte. Ne samo da studenti u poslednjoj deceniji ne žele da razvijaju karijeru na ETF-u nego čak nas i oni koji se zaposle kao saradnici i asistenti vrlo brzo napuste i pređu u industriju. A u poslednje vreme to je sve izrazitije. Predlažem da država stimuliše materijalni položaj visokog obrazovanja, naročito u prioritetnijim oblastima – ističe naš sagovornik.

– Čak i ako odmah to primene, efekti će biti vidljivi malo kasnije, zato je neophodno hitno nešto preduzeti. Pohvalno je što se ulažu u infrastrukturu ETF-a. Ali trebalo bi sistematski ulagati da više ne uvozimo programere, već da povećamo broj studenata na fakultetu. A baš za to treba više nastavnog osoblja, koje nemamo i koje odlazi iz zemlje. Opterećenje poslom naših asistenata je iznad proseka, zatrpani su obavezama, malo ih je, ne mogu da se posvete nastavku akademskih studija i usavršavanju. Dok u IT firmama to dobijaju kroz projekte – podvlači profesor Tomašević.