Monografija o medijima i obrazovanju

Pre više od pola veka (1964) Unesko je ukazao na potrebu za medijskim obrazovanjem. Eksperti ove međunarodne organizacije posvećene afirmaciji znanja, kulture i nauke ubrzo su ponudili prvi održivi model medijskog obrazovanja, a početkom poslednje decenije 20. veka (1982) Unesko donosi Deklaraciju o obaveznom medijskom obrazovanju od predškolskog uzrasta do univerzitetskog nivoa. Mnoge države primenjivale su odredbe ovog akta kroz različite vidove neobaveznog obrazovanja, među njima i naša, ne bez otpora, i ne bez nerazumevanja.

Poslednjih godina, formiranjem medijski bolje obrazovanog naraštaja, i napretkom informacionih tehnologija, mediologija i medijska pismenost snažnije se utemeljuju kao nove akademske discipline. Na nizu pedagoških, žurnalističkih i filoloških fakulteta zasnovane su katedre i predmeti koji obrazuju mlade za suočavanje s brojnim izazovima informatičke ere. Reklo bi se da tu posebno prednjače visokoškolske ustanove koje obrazuju učiteljski, vaspitački i nastavnički (profesorski) kadar.

U izdanju jedne takve visoke škole, Učiteljskog fakulteta u Leposaviću, koji deluje u okviru Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, krajem minule godine objavljena je veoma instruktivna monografija „Mediji i obrazovanje”, čiji su autori medijski stručnjaci iz Niša dr Zoran Aracki i dr Predrag Jelenković.

   Autori su sistematizovali relevantna znanja iz mediologije i pedagogije i ukazali na glavne tačke njihovog preplitanja u obrazovnom procesu. U osnovi, oni polaze od stava da se moderna informatička tehnologija u obrazovnom procesu može koristiti na dva preovlađujuća načina – tradicionalni, kao sofisticirana nastavna sredstva u izvođenje nastave najrazličitijih predmeta, i savremeni, kojim se, u okviru raznorodnih disciplina, učenici i studenti podstiču na nove vidove masmedijskog stvaralaštva. Autori daju prednost drugom modelu u kome se bitno menja i pozicija nastavnika; u njemu nastavnik mora da primenjuje neku vrstu „dinamičke logike”, dok polaznici postaju pravi subjekti nastave.

Autori nude skicu buduće multimedijalne učionice, koja ne treba da predstavlja samo prost skup novih medija ili tehničkih pomagala, već suštinski novi oblik vaspitno-obrazovnog rada i drugačiji kulturološki i komunikacijski ambijent. U tom ambijentu sama školska zgrada nije najbitnija, ako već nije i suvišna: ona se, ukazuju Aracki i Jelenković, u srećnijim slučajevima preobražava u hardversko-softversko i administrativno središte, a nastavni proces postaje zavisan od biopsihičkog ritma nastavnika i učenika posebno.

Autori daju pregled relevantne domaće i strane literature iz ove oblasti, a knjigu zaključuju korisnim Pojmovnikom sa više stotina odrednica o medijima, obrazovanju i medijskoj pismenosti uopšte.

Recenzenti ove knjige su univerzitetski nastavnici Milivoje Pavlović, Vesna Minić i Maja Vukadinović.