General Surovikin ipak nije smenjen

Ako je išta za ovih skoro godinu dana rata u Ukrajini postalo predvidivo, onda je to nepredvidivost poteza Oružanih snaga Rusije. Imenovanje načelnika Generalštaba Valerija Gerasimova za komandanta Združenih snaga u Ukrajini izazvalo je veliku pažnju, pošto je to značilo da je preuzeo dužnost na koju je u oktobru postavljen general Sergej Surovikin.

Zapadni mediji uglavnom su ovu promenu tumačili kao pokušaj da se Rusi izvuku iz loše situacije na frontu. Da Rusima ide tako loše, kako se predstavlja u tim medijima, svakako ne bi imali uspehe oko Soledara i Bahmuta, pa je teza da je zapravo Surovikin smenjen – pogrešna. General armije – za koga su ugledni vojni analitičari, pomalo preterano, ali ne i neistinito, rekli da je na funkciji komandanta združenih snaga „spasio vojni ugled Rusije” – savršeno je izveo Ruse iz Hersona i pokrenuo uspešnu ofanzivu na istočnom delu.

„Njujork tajms” i „Fajnenšal tajms” kadrovske promene na vojnom vrhu, kojih je i do sada bilo nekoliko, tumačili su krajnje jednostrano i povezali s navodnim nezadovoljstvom ruskog političkog vrha. Agencija Blumberg međutim, drugačije gleda na situaciju tvrdeći da su nova imenovanja u funkciji ubrzanja procesa donošenja vojnih odluka.

Pre postavljanja načelnika Generalštaba na mesto glavnog komandanta „specijalne vojne operacije”, Surovikin nije mogao direktno da komanduje flotom ili dalekometnom avijacijom, nego je morao da koordiniše akcije s Gerasimovim. Sada je došlo do prilagođavanja same strukture komandovanja i upravljanja ruskim snagama, što su zapravo naveli i sami Rusi.

Zanimljivo je da su baš u sredu ujutru, kad je objavljeno proširenje nadležnosti Gerasimova, brodovi i podmornice ruske mornarice masovno napustili baze u Crnom moru, što je portal „Nejvi njuz” ocenio kao neobičan manevar i mogući signal da ruska vojska sprema nešto veliko.

Ministarstvo odbrane je pojasnilo da je povećanje nivoa rukovodstva koje upravlja „specijalnom operacijom” posledica proširenja obima zadataka i potrebe da se organizuje bliža interakcija između službi i rodova oružanih snaga i u skladu je s potrebom za poboljšanjem kvaliteta podrške, komandovanja i kontrole združenih snaga.

Odlukom ministra odbrane Sergeja Šojgua zamenici Gerasimova postali su, dakle, general Surovikin, medijski nazvan Armagedon, koji je glavnokomandujući Vazdušno-kosmičkih snaga, general armije Oleg Saljukov, glavnokomandujući Kopnene vojske (koji je odmah otputovao u nadzor ruskih snaga u Belorusiji), i zamenik načelnika Generalštaba general-pukovnik Aleksej Kim.

Odluka Šojgua očigledno je podigla nivo specijalne operacije, ne samo u upravljanju, već i odgovornosti, iako ona i dalje zvanično nosi takav naziv. Dok je glavnokomandujući bio Surovikin, on je imao ograničene mogućnosti zbog službenog položaja i u mnogim oblastima je morao da deluje kao posrednik, iznoseći zahteve i potrebe načelniku Generalštaba. S druge strane, Gerasimov nije bio direktno odgovoran za ono što se dešavalo na frontu, a sada je on taj koji je dobio dodatni teret sveukupne odluke.

Osim toga, Gerasimov može direktno da se obrati predsedniku u vezi s mnogim pitanjima, zaobilazeći ministra odbrane kad je to potrebno, jer su sada prevaziđena brojna birokratska ograničenja u pitanjima komunikacije. Na ovom delu ovlašćenja insistira ukrajinska strana, unoseći u celu priču postojanje surevnjivosti i intriga među visokim vojnim komandantima. Na ukrajinskim blogovima prevladava uverenje da su promene nastale u pozadini netrpeljivosti između vojnih komandanata. Navodno, ova odluka je izazvana uticajem i zaslugama na frontu vođe grupe „Vagner” Jevgenija Prigožina i Ramzana Kadirova, koji su u poslednje vreme, kao vođe udarnih ruskih vojnih grupa, bili u otvorenom javnom sukobu s rukovodstvom Ministarstva odbrane. Grupa „vagnerovaca” nedavno je snimila video u kojem su njeni članovi s nipodaštavanjem govorili o Gerasimovu, a veličali Surovikina. Sam Prigožin je potvrdio autentičnost ovog obraćanja, u kojem se navodi da nemaju dovoljno granata, dok „štab sedi u toplim moskovskim kancelarijama”. Istovremeno, već mesecima sa na telegram kanalima zahtevaju ostavke Gerasimova i Šojgua.

Ova kadrovska promena očigledno nije uvažila „Vagnerove” primedbe, ali, ukoliko dođe do bilo kakvog neuspeha na frontu nakon što je sva odgovornost stavljena na Gerasimova – onda bi on u potpunosti bio odgovoran za debakl, a protivnici koji su tražili njegovu ostavku učinili bi sve da je i dobiju.

Ovo je tabloidan pogled na sistem funkcionisanja ruskih oružanih snaga, ako se uzme u obzir da Kremlj borbe na frontu posmatra samo kao deo rata. To se vidi po pripremama za funkcionisanje svih oblasti koje su faktički podrška ratnim dejstvima. One se uređuju i zakonski, pa je već odavno doneta odluka da vojna industrija ne sme da zavisi od uvoza, barem ne sa Zapada, a to se odnosi i na delove u energetskom sektoru, poljoprivredi, finansijama i brojnim drugim oblastima.

Sve to ukazuje da se Rusi pripremaju za potpuno odvajanje od Zapada i nešto što je mnogo ozbiljnije od „specijalne operacije”. Na tome Kremlj radi još od govora Vladimira Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine, a naročito ozbiljno poslednjih desetak godina. Očigledno je da Rusija ima sveobuhvatan i planski pristup konfrontaciji sa Zapadom u koju je uvučena, a ukrajinski rat vidi samo kao deo šire slike. I promene u vojnom rukovodstvu treba gledati na taj način, jer očigledno stvaraju tim koji može uspešno da funkcioniše i odgovori svim zahtevima koje mi sada ne možemo ni da predvidimo.

Zato se može izvući zaključak da se Rusi kratkoročno pripremaju za veliku ofanzivu i oslobađanje svih teritorija koje su Ustavom pripojene Rusiji, a nije izvesno da li će se njihove ambicije završiti na tome. Dugoročno, očigledno je da su njihove procene takve da konfrontacija sa Zapadom neće biti završena na prostoru i pitanju Ukrajine.