Генерал Суровикин ипак није смењен

Ако је ишта за ових скоро годину дана рата у Украјини постало предвидиво, онда је то непредвидивост потеза Оружаних снага Русије. Именовање начелника Генералштаба Валерија Герасимова за команданта Здружених снага у Украјини изазвало је велику пажњу, пошто је то значило да је преузео дужност на коју је у октобру постављен генерал Сергеј Суровикин.

Западни медији углавном су ову промену тумачили као покушај да се Руси извуку из лоше ситуације на фронту. Да Русима иде тако лоше, како се представља у тим медијима, свакако не би имали успехе око Соледара и Бахмута, па је теза да је заправо Суровикин смењен – погрешна. Генерал армије – за кога су угледни војни аналитичари, помало претерано, али не и неистинито, рекли да је на функцији команданта здружених снага „спасио војни углед Русије” – савршено је извео Русе из Херсона и покренуо успешну офанзиву на источном делу.

„Њујорк тајмс” и „Фајненшал тајмс” кадровске промене на војном врху, којих је и до сада било неколико, тумачили су крајње једнострано и повезали с наводним незадовољством руског политичког врха. Агенција Блумберг међутим, другачије гледа на ситуацију тврдећи да су нова именовања у функцији убрзања процеса доношења војних одлука.

Пре постављања начелника Генералштаба на место главног команданта „специјалне војне операције”, Суровикин није могао директно да командује флотом или далекометном авијацијом, него је морао да координише акције с Герасимовим. Сада је дошло до прилагођавања саме структуре командовања и управљања руским снагама, што су заправо навели и сами Руси.

Занимљиво је да су баш у среду ујутру, кад је објављено проширење надлежности Герасимова, бродови и подморнице руске морнарице масовно напустили базе у Црном мору, што је портал „Нејви њуз” оценио као необичан маневар и могући сигнал да руска војска спрема нешто велико.

Министарство одбране је појаснило да је повећање нивоа руководства које управља „специјалном операцијом” последица проширења обима задатака и потребе да се организује ближа интеракција између служби и родова оружаних снага и у складу је с потребом за побољшањем квалитета подршке, командовања и контроле здружених снага.

Одлуком министра одбране Сергеја Шојгуа заменици Герасимова постали су, дакле, генерал Суровикин, медијски назван Армагедон, који је главнокомандујући Ваздушно-космичких снага, генерал армије Олег Саљуков, главнокомандујући Копнене војске (који је одмах отпутовао у надзор руских снага у Белорусији), и заменик начелника Генералштаба генерал-пуковник Алексеј Ким.

Одлука Шојгуа очигледно је подигла ниво специјалне операције, не само у управљању, већ и одговорности, иако она и даље званично носи такав назив. Док је главнокомандујући био Суровикин, он је имао ограничене могућности због службеног положаја и у многим областима је морао да делује као посредник, износећи захтеве и потребе начелнику Генералштаба. С друге стране, Герасимов није био директно одговоран за оно што се дешавало на фронту, а сада је он тај који је добио додатни терет свеукупне одлуке.

Осим тога, Герасимов може директно да се обрати председнику у вези с многим питањима, заобилазећи министра одбране кад је то потребно, јер су сада превазиђена бројна бирократска ограничења у питањима комуникације. На овом делу овлашћења инсистира украјинска страна, уносећи у целу причу постојање суревњивости и интрига међу високим војним командантима. На украјинским блоговима превладава уверење да су промене настале у позадини нетрпељивости између војних команданата. Наводно, ова одлука је изазвана утицајем и заслугама на фронту вође групе „Вагнер” Јевгенија Пригожина и Рамзана Кадирова, који су у последње време, као вође ударних руских војних група, били у отвореном јавном сукобу с руководством Министарства одбране. Група „вагнероваца” недавно је снимила видео у којем су њени чланови с ниподаштавањем говорили о Герасимову, а величали Суровикина. Сам Пригожин је потврдио аутентичност овог обраћања, у којем се наводи да немају довољно граната, док „штаб седи у топлим московским канцеларијама”. Истовремено, већ месецима са на телеграм каналима захтевају оставке Герасимова и Шојгуа.

Ова кадровска промена очигледно није уважила „Вагнерове” примедбе, али, уколико дође до било каквог неуспеха на фронту након што је сва одговорност стављена на Герасимова – онда би он у потпуности био одговоран за дебакл, а противници који су тражили његову оставку учинили би све да је и добију.

Ово је таблоидан поглед на систем функционисања руских оружаних снага, ако се узме у обзир да Кремљ борбе на фронту посматра само као део рата. То се види по припремама за функционисање свих области које су фактички подршка ратним дејствима. Оне се уређују и законски, па је већ одавно донета одлука да војна индустрија не сме да зависи од увоза, барем не са Запада, а то се односи и на делове у енергетском сектору, пољопривреди, финансијама и бројним другим областима.

Све то указује да се Руси припремају за потпуно одвајање од Запада и нешто што је много озбиљније од „специјалне операције”. На томе Кремљ ради још од говора Владимира Путина на Минхенској безбедносној конференцији 2007. године, а нарочито озбиљно последњих десетак година. Очигледно је да Русија има свеобухватан и плански приступ конфронтацији са Западом у коју је увучена, а украјински рат види само као део шире слике. И промене у војном руководству треба гледати на тај начин, јер очигледно стварају тим који може успешно да функционише и одговори свим захтевима које ми сада не можемо ни да предвидимо.

Зато се може извући закључак да се Руси краткорочно припремају за велику офанзиву и ослобађање свих територија које су Уставом припојене Русији, а није извесно да ли ће се њихове амбиције завршити на томе. Дугорочно, очигледно је да су њихове процене такве да конфронтација са Западом неће бити завршена на простору и питању Украјине.