U Fifu me uveo Jozef Sep Blater, lično

Ovo je intervju sa čovekom koji je, kao sin fizičkog radnika, gastarbajtera u Francuskoj, pa doseljenika u Bačku, u Bajmok, uspeo da bude fudbalski reprezentativac, diplomirani ekonomista i trener, osvajač zlatne olimpijske medalje, pa i kandidat za predsednika Svetske fudbalske federacije.

O svom životnom putu Dušan Maravić govori kao o normalnom sledu događanja uprkos činjenici da je uz sve to stigao dobro da nauči još četiri jezika: francuski, engleski, španski i italijanski.

Fudbal je igrao za Radnički iz Bajmoka, pa subotički Spartak, beogradsku Crvenu zvezdu, Rasing iz Pariza i Deportivo-Italija iz Karakasa, u Venecueli.

Potom je bio profesionalac u nacionalnom savezu, a od 1986. godine član je Evropske, pa od 1990. i Svetske fudbalske federacije sa zaduženjima kontrolora i instruktora.

Naravno, zaljubio se i oženio u „gradu svetlosti”, Parizu...

Da li Francusku doživljavate kao domovinu?

Samo sam rođen 3. jula 1939. godine u Francuskoj, u Ženisiji, na granici sa Švajcarskom, ali nemam francusko državljanstvo. Moji roditelji, otac Manojlo i majka Danica, došli su u Francusku posle Prvog svetskog rata iz Like, iz mesta Drežnice. Otac je bio fizički radnik u šumama, rudnicima, na branama i prugama, a majka domaćica. U vreme kad sam igrao fudbal za Rasing nuđeno mi je francusko državljanstvo, ali to sam tada odbio. U vreme šezdesetih naš pasoš je bio vredniji od francuskog...

Kad ste upoznali fudbal

Moji roditelji su, posle rata, 1945. godine, sa trojicom sinova, Nikolom, Radetom i sa mnom, naseljeni u Bajmoku, selu između Sombora i Subotice. Tu sam, sa šest godina, počeo da treniram fudbal u lokalnom Radničkom. Pošao sam u školu, a radio sam i sve poljske poslove... Deset godina kasnije, posle jednog fudbalskog turnira, prihvatio sam poziv subotičkog Spartaka, a i upisao se u srednju ekonomsku školu... Počeo sam, nešto kasnije, uz dozvolu lekara, da igram za prvi tim sa čuvenim Tihomirom Ognjanovom.  

I kako se razvijala ta priča?

U toku polugodišta četvrtog razreda ekonomske škole, u februaru 1958. godine, bio sam gost Crvene zvezde uoči onog čuvenog susreta sa Mančester junajtedom (3:3) u Kupu šampiona. Posle ove utakmice dogodila se ona nesreća kad je avion sa igračima Mančestera pao na pistu u Minhenu. A ja sam, u junu te godine, već bio fudbaler Crvene zvezde, ali i student ekonomije.

Kako ste prihvaćeni u Zvezdi?

Bolje nego što sam očekivao. Za šest sezona, kao igrač sredine terena, odigrao 232 zvanične utakmice i postigao 82 gola. Nikad nisam ni opomenut ni isključen. Bili smo po tri puta šampioni i pobednici u Kupu Jugoslavije... A moj lični trofej je, posle četiri godine, bila diploma ekonomskog fakulteta, a nešto kasnije i diploma fudbalskog trenera.

Šta ste tada očekivali?

Poziv u državni tim. I stigao je. U tom periodu sam odigrao i sedam utakmica za reprezentaciju. Od toga tri na Olimpijskom turniru u Rimu 1960. godine. U Italiji smo osvojili pobedničku, zlatnu medalju. Posle tog turnira stigli smo vozom u Beograd, ali niko nas nije dočekao. Nije tu bilo ni sportskih radnika, ni političara, ni navijača... Na praznom peronu čekao nas je samo naš ekonom Steva Janković zbog sportske opreme koju smo morali da mu predamo! Kućama smo otišli tramvajem ili pešice... Tako je to tada bilo.

A šta je bilo sa nagradom?

Nagrada mi je stigla 47 godina kasnije. Od prošle godine dobijam mesečno i hiljadu evra nacionalne penzije, kao olimpijski pobednik. Ipak, i u ono vreme sam dobro prošao. Fudbaleri su mogli da odu u inostrani klub tek posle tridesete godine, a ja sam, kao zlatni olimpijac, bio u Parizu, u Rasingu kad sam imao samo dvadeset pet.

Šta posebno pamtite iz Pariza?

Sama činjenica da sam živeo četiri godine u Parizu, i to kao fudbaler popularnog kluba, božiji je dar. Ali, mene je Bog, u tom periodu, dodatno nagradio. Prve godine mog boravka u Parizu upoznao sam divnu devojku, Jovanku Spasojević iz Beograda, moju sadašnju suprugu, koja je u Parizu studirala. Posle šest meseci zabavljanja bili smo u braku. A sledeće tri godine smo, uz rad, uživali i u svim čarima Pariza.

U kom smeru ste zatim krenuli?

Vratio smo se u Beograd i priključio fudbalerima OFK Beograda. A šest meseci kasnije, u toku turneje po Srednjoj Americi, potpisao sam ugovor na pet godina sa ekipom Deportivo-Italija iz Karakasa, iz Venecuele. Ova zemlja je bogata, peti je izvoznik nafte u svetu. A po lepoti prirode je raj na zemlji: nalazi se uz Karibe, sa stalnom temperaturom od 31 stepen. I to u toku cele godine. Tu su nam se rodila dvojica sinova: Antoni (39) i Alfredo (37)... Posle isteka ugovora vratio sam se 1974. u Crvenu zvezdu i tadašnji Fudbalski savez Jugoslavije iz koga sam otišao posle 20 godina.

Zašto ste napustili Savez?

Učinio sam to u vreme sankcija. To je bio moj protest protiv uvođenja zabrane rada i sportistima. A pošto sam bio sekretar Međunarodne komisije Fudbalskog saveza Jugoslavije, nisam, praktično, ni imao šta da radim. Ta vrsta odnosa je potpuno zamrla. Tada sam, s 55 godina, penzionisan u našem savezu.

A šta je bilo sa Vašim radom u Evropi i svetu?

U Evropskoj (Uefi) i Svetskoj (Fifi) fudbalskoj federaciji nikad nisam bio u stalnom radnom odnosu. U ovim organizacijama sam plaćen samo za konkretan rad. U Evropskoj sam delegat na međunarodnim klupskim utakmicama, a u Svetskoj imam dvostruku ulogu: član sam instruktorskog tima i delegat na utakmicama državnih ekipa. U obe federacije ću sve poslove obavljati još godinu dana. Sledećeg leta, kad budem imao 70 godina, biću, praktično, penzionisan i u Uefi i u Fifi.

Kako ste ušli u Uefu?

Evropska fudbalska federacija funkcioniše po principu predlaganja i izbora svojih članova iz svih evropskih saveza. Još 1986. godine uspeo sam da prođem kroz to „sito i rešeto”, pa sam imenovan za člana Međuklupske komisije Uefe. U proteklih 22 godine bio sam delegat na oko 200 utakmica, pa i finalnog susreta Kupa šampiona. U tom meču, u Štutgartu, 1988. godine, sastali su se holandski PSV i portugalska Benfika (0:0, penalima 6:5). 

A čime ste osvojili Fifu?

U Svetsku fudbalsku federaciju uveo me lično Jozef Sep Blater, tada, 1989. godine, generalni sekretar, a sad predsednik Fife. To se dogodilo spontano. Bio sam tri dana domaćin Blateru u Beogradu povodom jednog međunarodnog sportskog skupa. Sa Blaterom sam bio po ceo dan. Pričali smo o nizu sportskih, ali i životnih odnosa... I trećeg dana, kad sam Blatera ispratio do aerodroma, on mi je, pre pasoške kontrole, rekao: „Očekujete za sedam, osam meseci jedan poziv u Švajcarsku, u Fifu”.

I šta se dogodilo?

Kad sam dobio taj poziv otputovao sam u Cirih. Ali, tek tada, u Fifi, na sastanku sa Blaterom i tadašnjim predsednikom Fife Brazilcem Žoaom Avelanžom, rečeno mi je da ću od tog trenutka biti instruktor i delegat Svetske fudbalske federacije. Sve knjige sa svim objašnjenjima mog rada već su bile na stolu. Od tog dana pa do danas ja sam, kao šef instruktorskog tima Fife, obišao 34 zemlje. Zadatak članova tima je misionarski. Obučavali smo naše domaćine sa radom u fudbalskim klubovima.

 Kad viđate Blatera?

Svaki put kad sam u Cirihu. Uvek je vrlo srdačan, raspoložen za sve vrste razgovora, ali posao mu je na prvom mestu. Čak i privatna ćaskanja završava pitanjem: „a šta planiraš posle toga”... Na položaju predsednika zamenio je 1988. godine Avelanža, a sad mi kaže da će se, verovatno, povući 2010. godine, posle Šampionata sveta u Južnoj Africi.

Ko bi mogao da ga zameni?

Blater će tada imati 75 godina, ali ja mislim, sudeći po njegovoj fizičkoj i mentalnoj snazi, da bi na tom položaju mogao još da ostane nekoliko godina. Ako se, ipak, povuče njegov naslednik bi mogao da bude Francuz Mišel Platini (53), od januara prošle godine predsednik Evropske fudbalske federacije, ili će to biti Nemac Franc Bekenbauer (63). Platini živi u Švajcarskoj. Kupio je kuću u Nionu, sedištu Uefe, a ni Bekenbauer nije daleko. On živi u Minhenu... A i ja sam, pre desetak godina, bio prozvan kao kandidat za predsednika Fife.

Ko Vam je nudio ovu ulogu?

Ova priča je krenula iz Južne Amerike. Dogodilo se to sredinom devedesetih. Tada je ta priča stigla i u Fifu. Međutim, to je više bio izraz poštovanja mog instruktorskog rada u južnom delu naše planete. Ipak, bila je to za mene velika čast.

Da li ste mogli da uradite više?

Možda sam i mogao, ako ne u svetu onda verovatno u Crvenoj zvezdi i našem savezu. Ali, tu su došli novi ljudi koji imaju druge forme rada u koje ne mogu da se uklopim. Meni je, ipak, najvažnije da sam bio i ostao častan čovek koji sa unucima i unukom, s Markom, Mateom i Miom, može slobodno da sedne na svaku klupu, u svakom parku...