Prevozeći srpske ranjenike, Australijanka ih pesmom hrabrila

Bila je iz daleke Australije, iz bogate kuće. Želja da upozna svet pred rat ju je dovela u Evropu, a u ratom zahvaćenu Srbiju stigla je kao dobrovoljka 1915. godine. Vozeći svoje vozilo pretvoreno u ambulantna kola pomagala je srpskim ranjenicima. Hrabro ih izvlačeći i sa linije fronta do ratnih bolnica. Nezaboravnu humanu misiju je ostvarila, ugled i visoka odlikovanja (Orden Miloša Obilića za hrabrost i Orden Svetog Save) stekla, slobodarsku Srbiju zavolela.

Ta smela i plemenita žena, jedina Australijanka u aktivnoj službi srpske vojske u Velikom ratu, zvala se Oliv Mej Kelso King (1885–1958.). Priču o njoj donosi upravo objavljeni broj kosjerićkog lista „Naš trag”, posvećenog čuvanju i negovanju tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.

Oliv se rodila u predgrađu Sidneja kao najmlađa kći imućnog ser Džordža Kelsa Kinga. Bogatstvo joj je omogućilo da putuje po svetu. „Objava Prvog svetskog rata zatekla ju je u Londonu. Prijavila se dobrovoljno da ide na front u okviru misije škotskih žena humanitarki”, piše Ivan Vasović, autor teksta u listu „Naš trag”.

Oliv je došla u Srbiju i humanost u ratnim stradanjima iskazala. Sredinom maja 1916. u Solunu vozila je kamionet koji je svojim novcem kupila i preradila u sanitetsko vozilo. Tada joj se ukazala prilika da bude vozač u srpskoj vojsci na Solunskom frontu. Postala je važan član srpske sanitetske službe.

„Na kamionu je ispisala naziv ’Slonica Ela’. Imao je snagu kumovanja, ali i upornost vlasnice da se nađu uvek tamo gde je bilo najpotrebnije. Izvlačila je ranjenike sa linije fronta do privremenih ratnih bolnica, prateći u stopu pomeranja naših položaja. Kad je 1917. izbio katastrofalni požar u Solunu, Kingova je vozila svoj bolnički kamion 22 časa neprekidno izvlačeći unesrećene. Njen podvig je bio za divljenje o izdržljivosti i žene i mašine.”

Nekada se, nastavlja Vasović, dešavalo da njeno vozilo ostane bez goriva. Oliv ga je za svoj novac kupovala na crnoj berzi i nastavljala sanitetsku misiju.

„Na frontu se zaljubila u srpskog kapetana Milana Jovičića. On je bio uz nju kada se Oliv 1916. razbolela od malarije. Posle ozdravljenja vratila se redovnim dužnostima. Godinu dana kasnije Oliv Mej King unapređena je u čin srpskog narednika, a zatim odlikovana srebrnom medaljom za hrabrost i zlatnom za požrtvovanost. Naučila je srpski jezik i ranjenike hrabrila, pevala im dok ih je vozila.”

„Kada je njen voljeni Milan 1917. otišao u London na diplomatsku službu, ona je to razdvajanje teško podnela, ali je nastavila da radi svoj humani posao sa svojim dragim Srbima. Posle rata uz pomoć oca pokreće fond za pomoć Srbiji. Džordž King prikuplja donacije i šalje ih u Srbiju. Oliv organizuje centre za pomoć najugroženijim u hrani, odeći, lekovima. Kada je prestala potreba za pomoć i fondacija ugašena, ostatak novca su dobili beogradski univerzitet i bolnica u Sremskoj Kamenici.”

Tako je Australijanka i nakon rata pomagala Srbima, doprinoseći da obnove ratom razorenu otadžbinu. Za ljubav prema srpskom narodu i humanitarni rad kralj Aleksandar ju je 1920. odlikovao kraljevskim Ordenom Svetog Save.

„Posle šest godina vratila se u svoju zemlju i nastavila s humanitarnim radom. Oliv je umrla 1958. godine. U njenom srcu ostala je Srbija i kapetan Milan čiju je fotografiju čuvala na stolu svoje spavaće sobe”, beleži tekst u kosjerićkom listu „Naš trag”.