Gutenberg nije mrtav, živeo Hari

Ko kaže da je Gutenberg mrtav? Princ Hari i njegova žena Megan sedeli su na kauču kod Opre Vinfri, bogami je potrajalo. „Netfliks” je snimio dokumentarac o njihovom nesrećnom kraljevskom životu, tabloidi su ih dograbili mnogo ranije, puštajući na svojim sajtovima isečke drame iz nadrealnog akvarijuma ili beskrajnog Trumanovog šoua britanske kraljevske porodice. I rado će nastaviti.

Dakle, uglavnom su svi tračevi iz zlatne kraljevske krletke poznati, prepričani, dosoljeni, nabacani slojevima sočnih detalja iz Bakingemske palate, ali svet je bio i dalje gladan. Šta su čekali? Nije li bila dovoljna Opra, mada žena možda uđe u Belu kuću? Zar je bilo malo biti junak dokumentarca najvećeg planetarnog preduzeća za zabavu i medije po tržišnoj kapitalizaciji, odnosno miliona ili milijardi pretplatnika usluga striminga? Malo li su bili umorni paparaci i reporteri žute štampe koji potplaćuju insajdere? Obično su to kuvari, sobarice, vozači i dadilje, koji će za odličnu lovu ocinkariti svoje gazde, što urednici tabloida potom raspucavaju po sajtovima, kao mini-bombe, koje potom kradu svi ostali i čitaju sa svojih mobilnih telefona, zaglavljeni u gužvi nesnosne gradske vreve megalopolisa, sve do dalekih sela odvojenih od civilizacije. Samo je važno da radi internet.

Svet je, međutim, čekao knjigu. Vidim da je tvrdo ukoričena. Bravo Hari, moguće da ti je ova ideja pala na pamet, kao jabuka Njutnu na glavu, ili je to smislio neko drugi, a ko bi to mogao biti, bila bi posebna tema za novu knjigu, sa mnogo misterioznih junaka iz tame koji vuku konce i spremaju veliku zaveru, što već vodi u politički triler.

Ali svejedno, nestašni vojvoda iz Saseksa je pokazao da ništa tako ne odjekuje kao ispovest na papiru. Autobiografija princa Harija „Spare” ili „Rezerva” je najprodavanija publicistička knjiga u istoriji, bolje prolazi i od sage o Hariju Poteru, dečaku polazniku kursa za čarobnjaštvo i veštičarenje imaginarne Hogvortske škole, koju je napisala Džoana Rouling. Gospođa je postala bogata kao kraljica. Od dotične je, uzgred, daleko bolje pisao Branko Ćopić, predviđajući nam da nikada nećemo izaći iz začaranog sveta magarećih godina. Pročitajte ga još jednom, knjiga je večna.

Hariju ne treba lova. Ne treba ni Megan, odlično se udala. Oboje su imali na raspolaganju čitav intergalaktički paralelni digitalni univerzum za svoje ispovesti, ali knjiga ostaje knjiga, kao večni zapis na hartiji, arhiviran pod posebnim brojem u nacionalnoj biblioteci. Siguran sam da je papir najboljeg kvaliteta.

Knjiga ostaje u kućama, doduše, kad se nagomilaju zauzimaju dosta prostora, a naročito je nezgodno transportovati ih tokom selidbe. Mnogi su se ušinuli zbog ljubavi prema pisanoj reči. Zato agencije za selidbe zarađuju odlično.

Da se razumemo, neke knjige čitamo po deset puta, zavisi od ukusa, o njima se ne raspravlja, neke su klasici svetske književnosti, a neke potpuno đubre. Neke se čitaju dijagonalno, neke od nazad, jer ljudi žive prebrzo i odmah žele da saznaju kraj, jer u njemu je suština. Početak je ionako poznat. Neke su pisali majstori sklapanja reči u smislene rečenice, a neke potpuni kreteni, ali, svejedno je, čitajući ih, zaranjamo u različite svetove i u tom dragocenom životnom tajm-autu postajemo neko drugi, odvajajući se od svakodnevice. Koja nije baš najsjajnija.

Fotografija iz srećnih vremena: kraljica Elizabeta, Hari i Kamila, maj 2008. (Foto AP/Ian McIlgorm)

Umberto Eko je tvrdio da ko ne čita živi samo jedan život. Onaj svoj, što nije neko naročito iskustvo. Uglavnom je dosadno. Čitanjem, pojedinac se seli u tuđe živote, može slobodno zauzeti mesto nekog heroja, bitange, gangstera, nesrećnog princa ili budućeg kralja. Ako je baš u bedaku, može da se poistoveti sa nekakvim nesrećnikom tužne sudbine. Ukoliko je zabrinut zbog globalnog zagrevanja, potražiće naučnu fantastiku i odlepršati na neku od udaljenih planeta i, pridobijajući naklonost lokalnog stanovništva, malih zelenih, osvojiti vlast, a potom se kao car vratiti u svoje rodno selo. Neka znaju da je uspeo u životu!

Ako mu se baš ne odlazi tako daleko u budućnost, može da zbriše u prošlost i da bira hoće li biti vitez, Sančo Pansa ili renesansni magarac. Izbor je širok.

Kako mladi Hari nije pisac, jer da jeste zavrnuo bi rukave i postao kandidat za Bukerovu nagradu, iznajmio je Dž. R. Moringera, dobitnika Pulicerove nagrade za novinarstvo, takozvanog pisca iz senke, koji je ranije napisao biografiju Andre Agasija. Taj Moringer je kasnije za „Njujork tajms” izjavio da je, provodeći vreme sa Agasijem, a da bi mu ušao u glavu, izučavao Frojda i Junga. Kako ponešto znam o toj profesiji goust rajtera, kladim se da je Moringer sebi dizao cenu i da je folirao dobroćudnog Agasija. Moringeru nije trebao ni Frojd ni Jung da bi provalio Andrea. Bilo je dovoljno da gleda njegov tenis, pa da u njegovom riternu shvati suštinu Agasijevog odnosa sa ocem. Savršeni ritern Andre Agasija bio je podsvesna reakcija na autoritarnog ćaleta.

Priča se, a nigde nije demantovano, da je pisac iz senke zaradio milion dolara za Harijevu knjigu, mada nije razjašnjeno da li ga je platio vojvoda od Saseksa ili izdavač, što je piscu svejedno. Mudri osvajač Pulicera shvatio je da se od novinarstva neće najesti hleba, to je već opšte mesto, pa je odlučio da iznajmljuje svoju tastaturu, ali kako je na Zapadu taj posao uređen, fama o Moringeru je samo porasla, što znači da će mu sledeći klijent zakucati na vrata, nudeći poslovnu ponudu koju neće moći da odbije.

Ko je njegova sledeća mušterija? Možda princ od Velsa Vilijam lično? Moguće, kraljevske titule i status stiču se rođenjem. Materijal za novu knjigu je tu, pred nosem, neko će se već setiti.

Rekoh knjigu, jer ona je večna. Tu je, na polici, možda uredno složena u biblioteci, a možda je nabacana na gomilu, ali je nadohvat ruke i sam ritual čitanja podseća na plemićki. U bademantilu, ali bez bodeža koji je daleko, u kuhinji, uzimate je i pročitate nekoliko stranica, dok vas ne uhvati san...

Ko god je očekivao sočne tračeve iz ove knjige, prevario se. Zapravo ih nema. Zavirite u svaku srpsku porodicu, iz centra Beograda ili ljute provincije, a možete i u poslednju rupu na svetu. Naići ćete na istu priču: dva brata se gotive, ali jedan uvek misli da je „rezerva”, a drugi je, po izboru porodice, naslednik. Momci se ožene devojkama koje očima ne mogu da se gledaju – sindrom jetrva i u kući nastane haos. Kako je otac edipovac koji sluša staru majku, u međuvremenu je umrla u dubokoj starosti, sledi mučna ostavinska rasprava.

Šta je tu novo? Ništa. O tome su pisali Bora Stanković, Tolstoj, Balzak... Zašto ne bi i Hari, diktirajući misterioznom stenografu, koji je potom tonski materijal prosleđivao „piscu iz senke”. Hari je jednom knjigom učinio da čitav svet uđe iza kapija kraljevstva i da shvati kako su oni u njemu veći zarobljenici, nego oni kojima vladaju!