Evropa je u potrazi za novim identitetom

Evropa više nije centar sveta. Izgubila je poželjnost i ležernost koje su je, uprkos dvama velikim ratovima, krasile tokom celog 20. veka. Sve kao da je postalo neizvesnije, neka napetost se uvukla u ljude, ulični svirači u Parizu, Londonu, Rimu ili Beču kao da su utihnuli. Pa i rezultati nedavno okončanog svetskog fudbalskog prvenstva ukazuju na to da Starom kontinentu ovaj kolokvijalni naziv sve više pristaje. A novo vreme nastupa nezaustavljivo.

Pritisci sa strane Amerike, iz Rusije, Kine, Indije, afričkih zemalja sve su veći. Više niko nije spreman da igra uveliko prevaziđenu sporednu ulogu, svako traži svoje mesto pod suncem. Ubrzani tehnološki razvoj mnogima je otvorio donedavno čvrsto zatvorena vrata. Nekadašnje kolonije sve češće postaju partneri svojih bivših metropola, pa i više od toga...

Naš kontinent našao se na prekretnici. Spoljne bezbednosne pretnje sve su ozbiljnije, unutrašnji separatistički pokreti nisu uminuli. Mir stvoren posle Drugog svetskog rata kao da je istrošen. Nesuglasice u vezi sa međudržavnim granicama ponovo se otvaraju, sa malo izgleda da budu okončane nekim novim velikim dogovorom. Za to kao da je potreban neki novi sukob širokih razmera. A onaj koji se trenutno dešava u Ukrajini to svakako nije.

Malo ko danas veruje u „staru dobru Evropu”, u kojoj dominantnu ulogu imaju Velika Britanija, Francuska i Nemačka. A i zašto bi? Ranjivost, pre svega ekonomska, dramatično je uticala na status pomenute trojke. Onoga trenutka kada su Britanci, praktično preko noći, odlučili da svoju sudbinu predaju u ruke Amerikancima sve je isplivalo na površinu.

Poljska s pravom traži deo evropskog kolača. Slično je i sa Mađarskom, koja svoju budućnost neskriveno zasniva na činjenici da je nekada bila važan deo austrougarskog carstva. „Buđenje” drugih tek se očekuje. A na sve to priliv pridošlica sa Bliskog istoka i Afrike toliki je da se „domaćini” polako pretvaraju u manjine, bez mogućnosti da preokrenu ovaj tok.

Ono što i dalje međusobno vezuje Evropljane jeste činjenica da niko od njih ne želi da bude siromašniji od ostalih, da bude na rubu istorije, da čami u nekom društvenom zapećku. Kako je napisao ruski analitičar Sergej Poletajev: „Osnovni problem Evropljana sa zapada kontinenta je što žive u iluziji da su prosperitet i blagostanje u kojem su proveli prošli vek delo isključivo njihovih ruku, i da je sve što su postigli zasnovano na setu apstraktnih vrednosti koje su na toj osnovi iznikle. U stvarnosti, njihov dobar i nepomućen život oslanjao se na dva stuba: američkom vojnom i političkom pokroviteljstvu i jeftinim energentima dopremljenim, uglavnom, iz – Rusije.”

Nedostatak potrebe da se brine o sopstvenoj bezbednosti i izostajanje velikih međunarodnih konflikata svakako su doprineli do sada neviđenom ekonomskom napretku, pravom ’zlatnom dobu’, ali je prouzrokovao degenerativne promene u evropskoj eliti i političkoj klasi, koji su duboko verovali da će ovakvo stanje potrajati doveka i da je sve što je potrebno – širenje evropskih društvenih vrednosti na ostale delove zemaljske kugle.

Evropu ubija nedoslednost. Projekat ujedinjenja zasnovan na ekonomskim nužnostima (Evropska ekonomska zajednica) prerano je skliznuo na kolosek politike (Evropska unija). Privrede zemalja izašlih iz Drugog svetskog rata nisu sinhronizovane zarad opšteg dobra. Naprotiv, mnogi su ostali ubeđeni da imaju pravo na lagodniji život od drugih. I to su koristili do maksimuma. Pozivi na zajedništvo javljali su se samo u trenucima opšte opasnosti. I ostajali bez pravog odjeka.

Povratak u prošlost poput pokušaja obnove nemačkog Rajha, zahtevi za isplatu ratnih reparacija od strane Poljske, mađarske i poljske pretenzije na pojedine teritorije unutar Ukrajine unose među Evropljane dodatnu podeljenost. Oslabio je i „posthladnoratovski” objedinjujući uticaj SAD...

Očigledno je da je onome što smo živeli došao kraj. Ali problem je to što se u voz novog vremena ukrcavamo sa starim koferima, starim željama i putujemo prugama koje smo odavno prošli. To ne znači da bi trebalo krenuti sve iznova. Naprotiv. Ali moramo da utvrdimo sa koje ćemo zajedničke pozicije krenuti dalje. Jer ovako – svako za sebe – na tom putu nećemo daleko dospeti.

Evropa je bila zamišljena u koncentričnim krugovima sa najrazvijenijim državama kao liderima. Ako u jednoj Rumuniji danas proizvode jednako kvalitetne automobile kao i u Francuskoj, red je da i konačni obračun profita bude adekvatniji. Zamisao da se evropsko blagostanje održava na jeftinom radu imigranata mogla je da bude primenjiva u vreme velike obnove. Danas to je pogubna iluzija.