Европа је у потрази за новим идентитетом

Европа више није центар света. Изгубила је пожељност и лежерност које су је, упркос двама великим ратовима, красиле током целог 20. века. Све као да је постало неизвесније, нека напетост се увукла у људе, улични свирачи у Паризу, Лондону, Риму или Бечу као да су утихнули. Па и резултати недавно окончаног светског фудбалског првенства указују на то да Старом континенту овај колоквијални назив све више пристаје. А ново време наступа незаустављиво.

Притисци са стране Америке, из Русије, Кине, Индије, афричких земаља све су већи. Више нико није спреман да игра увелико превазиђену споредну улогу, свако тражи своје место под сунцем. Убрзани технолошки развој многима је отворио донедавно чврсто затворена врата. Некадашње колоније све чешће постају партнери својих бивших метропола, па и више од тога...

Наш континент нашао се на прекретници. Спољне безбедносне претње све су озбиљније, унутрашњи сепаратистички покрети нису уминули. Мир створен после Другог светског рата као да је истрошен. Несугласице у вези са међудржавним границама поново се отварају, са мало изгледа да буду окончане неким новим великим договором. За то као да је потребан неки нови сукоб широких размера. А онај који се тренутно дешава у Украјини то свакако није.

Мало ко данас верује у „стару добру Европу”, у којој доминантну улогу имају Велика Британија, Француска и Немачка. А и зашто би? Рањивост, пре свега економска, драматично је утицала на статус поменуте тројке. Онога тренутка када су Британци, практично преко ноћи, одлучили да своју судбину предају у руке Американцима све је испливало на површину.

Пољска с правом тражи део европског колача. Слично је и са Мађарском, која своју будућност нескривено заснива на чињеници да је некада била важан део аустроугарског царства. „Буђење” других тек се очекује. А на све то прилив придошлица са Блиског истока и Африке толики је да се „домаћини” полако претварају у мањине, без могућности да преокрену овај ток.

Оно што и даље међусобно везује Европљане јесте чињеница да нико од њих не жели да буде сиромашнији од осталих, да буде на рубу историје, да чами у неком друштвеном запећку. Како је написао руски аналитичар Сергеј Полетајев: „Основни проблем Европљана са запада континента је што живе у илузији да су просперитет и благостање у којем су провели прошли век дело искључиво њихових руку, и да је све што су постигли засновано на сету апстрактних вредности које су на тој основи изникле. У стварности, њихов добар и непомућен живот ослањао се на два стуба: америчком војном и политичком покровитељству и јефтиним енергентима допремљеним, углавном, из – Русије.”

Недостатак потребе да се брине о сопственој безбедности и изостајање великих међународних конфликата свакако су допринели до сада невиђеном економском напретку, правом ’златном добу’, али је проузроковао дегенеративне промене у европској елити и политичкој класи, који су дубоко веровали да ће овакво стање потрајати довека и да је све што је потребно – ширење европских друштвених вредности на остале делове земаљске кугле.

Европу убија недоследност. Пројекат уједињења заснован на економским нужностима (Европска економска заједница) прерано је склизнуо на колосек политике (Европска унија). Привреде земаља изашлих из Другог светског рата нису синхронизоване зарад општег добра. Напротив, многи су остали убеђени да имају право на лагоднији живот од других. И то су користили до максимума. Позиви на заједништво јављали су се само у тренуцима опште опасности. И остајали без правог одјека.

Повратак у прошлост попут покушаја обнове немачког Рајха, захтеви за исплату ратних репарација од стране Пољске, мађарске и пољске претензије на поједине територије унутар Украјине уносе међу Европљане додатну подељеност. Ослабио је и „постхладноратовски” обједињујући утицај САД...

Очигледно је да је ономе што смо живели дошао крај. Али проблем је то што се у воз новог времена укрцавамо са старим коферима, старим жељама и путујемо пругама које смо одавно прошли. То не значи да би требало кренути све изнова. Напротив. Али морамо да утврдимо са које ћемо заједничке позиције кренути даље. Јер овако – свако за себе – на том путу нећемо далеко доспети.

Европа је била замишљена у концентричним круговима са најразвијенијим државама као лидерима. Ако у једној Румунији данас производе једнако квалитетне аутомобиле као и у Француској, ред је да и коначни обрачун профита буде адекватнији. Замисао да се европско благостање одржава на јефтином раду имиграната могла је да буде примењива у време велике обнове. Данас то је погубна илузија.