Veličina jednostavnosti Severina Bijelića

Tom Sojer u beogradskom izdanju, poglavica družine klinaca sa Senjaka. Kapiten tima ako se igra fudbal, predvodnik u pohodu na tuđe voćnjake, prvi koji će još u martu skočiti u Savu da bi se poslednji kupao u reci negde uoči decembarskih mrazeva… Upravo to je u mladosti bio dramski umetnik Severin Bijelić (Beograd, 10. februar 1921. – Vela Luka, 28. jul 1972). Na ovog maga glume i sporta podsetiće izložba „Severin Bijelić: veličina jednostavnosti”, otvorena večeras u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu. Autor postavke je Dragan Stevović.

Severin Bijelić bio je sin Krajišnika Jovana Bijelića, slikara i scenografa Narodnog pozorišta u Beogradu, od koga je nasledio snažnu građu i umetnički dar, od majke Poljakinje ljubav prema sportu. Dobije tako, beleže hroničari, Seva, kako su ga zvali, za Božić nove pantalone, dugačke. Svi iz kraja su mu zavideli, jer je jedini on imao takve. Ipak, jedne večeri dohvati Seve makaze i od dugih pantalona napravi kratke da se ne bi razlikovao od drugova.

U Beogradu je položio malu maturu i završio dvogodišnju privatnu trgovačku školu, 1939. za vreme okupacije bio je činovnik u gradskoj opštini i bavio se glumom u Akademskom pozorištu i pozorištu „Srbozar”. Posle rata igrao je u jagodinskom Gradskom pozorištu i u Crnogorskom narodnom pozorištu na Cetinju. Potom je pohađao Dramski studio Narodnog pozorišta u Beogradu i postao član Narodnog pozorišta u Pančevu, gde se zadržao tri godine. U Narodnom pozorištu u Beogradu debituje s kraja novembra 1946. ulogama Gavrana, Vrane i Sove u komadu „Družina junaka” Branka Ćopića.

Član nacionalnog teatra postaje 1950. godine i ostaje sve do smrti. Njegov talenat izuzetno savremenog senzibiliteta naročito je dolazio do izražaja u karakternim ulogama, posebno dobroćudnih, blagorodnih, humanih likova. Iako se sa uspehom oprobao u svim žanrovima, najveća umetnička dostignuća je postigao u komedijama, i to domaćim. U komadima Branislava Nušića ogledao se kao: Jerotije Pantić („Sumnjivo lice”), Mika („Analfabeta”), Rista Todorović i Sava Mišić („Gospođa ministarka”), Jovica Jerković i Sekulić („Narodni poslanik”). U delima Jovana Sterije Popovića blistao je kao: Sreta („Zla žena”), Mita („Laža i paralaža”), Seljak („Volšebni magarac”). U komedijama drugih domaćih autora, bio je Đole, Živan, Lešandro Skočiprdalo, Inkiostro… Čudno je učio uloge, ne iz umnoženog teksta, već iz sveske u koju je ispisivao ulogu krupnim rukopisom. Tome je dodavao svoje primedbe, zabeleške posle svake probe. U svemu je bio jednostavna, nije voleo fraze, niti trpeo „pričam ti priču”…

Ništa manje uspeha Severin Bijelić nije imao u sportu. Kao dečak isticao se kao odličan plivač, da bi u mladosti bio državni višestruki reprezentativac. Branio je gol omladinske fudbalske reprezentacije Beograda u Bukureštu, bio golman prvoligaškog BASK-a i Crvene zvezde, čiji je bio jedan od osnivača, igrao za Partizan. I u skijanju i klizanju je bio majstor, dobro je bacao kuglu, bio vešt teniser… I njegova sestra Dubravka Bijelić bila je uspešna plivačica, završila je u logoru Banjica i streljana je 1944. godine.

Voleo je jedinstveni Severin Bijelić da čita „Politiku” koja je o njenu pisala od njegovih početaka, voleo je svoju porodicu, sunce i more gde je i umro u smiraj jednog dana. U Veloj Luci, na Korčuli, kada su ga ispraćali, celo ovo ribarsko mesto okupilo se da ga isprati…