Kolubarski vitez tužna lika

Lajkovac – Prva godišnjica smrti velikog srpskog pisca Radovana Belog Markovića, obeležena je na Bogojavljenje skupom u Gradskoj kući u Lajkovcu, na kojem su o Književniku, kako su ga Lajkovčani zvali, govorili najbolji poznavaoci njegovog dela i najbliži saradnici.

– O tome da li je život borba sa vetrenjačama dok vetrovi duvaju posredi nas, svako će se pre ili kasnije zamisliti. Odgovor na to pitanje znao je kolubarski vitez tužna lika, ali je takođe imao na umu da umire svako ko ne sanja i ne juriša na vetrenjače.

Tim rečima se u ovoj prilici svog prijatelja Radovana Belog Markovića setio mr Daren Milivojević, njegov bliski saradnik u lajkovačkoj biblioteci, koja je bila organizator skupa.

Uz podsećanje da je na Bogojavljenje prošle godine srpska kultura ostala bez jedne velike figure, prof. dr Radivoje Mikić naveo je da je Radovan Beli Marković učio škole tehničke struke koje nikako nisu mogle voditi ka književnosti i da se zato „za ovog pisca može reći da je od onih književnika u čijem formiranju značajnog udela nije mogla imati škola, već samo lična čitalačka pregnuća, lični napor da se dođe do saznanja šta je književnost i kako se do spisateljske veštine stiže”.

– Zbog toga se može reći da je Radovan Beli Marković kao književna pojava još jedan samouk u našoj književnosti, još jedan pisac koji je sam došao, poput velikih pisaca 20. veka kao što su Tomas Man ili Džems Džojs, i naših pisaca, u rasponu od zavičajnog Milovana Glišića do osobito dragog Stevana Sremca... – istakao je profesor Mikić. I dodao da je, kada je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka došao trenutak da se „i sam objavi kao pisac”, Radovan Beli Marković „za svoja književna poslušanja izabrao pripovetku i roman, književne vrste koje su imale dominantno mesto u srpskoj književnosti 19. i 20. veka”. U knjizi „Živčana japija” Beli Marković je došao do obrasca pripovedanja koji mu je omogućio da u svemu bude prepoznatljiv, tvrdi profesor Mikić koji nije mogao da zaobiđe neobičan jezik kojim se veliki pisac služio.

– Spajajući leksiku Dositejevog doba sa elementima preuzetim iz naše usmene i srednjovekovne književnosti, Radovan Beli Marković je izgradio jedan osoben jezik koji je toliko udešen da se efekti njegove upotrebe mogu upoređivati samo sa onim što pesnici, i to oni najveći, traže od jezika. Ali je i sintaksa njegove proze zasnovana na svakovrsnim odstupanjima od svih pravila kojima na jezik iole osetljiv pisac mora pre ili kasnije da okrene leđa – zaključio je profesor Mikić.

Dr Slađana Ilić, takođe izuzetan poznavalac dela ovog književnika, konstatovala je da je on po mnogo čemu bio inspirativan, ali da joj se čini da je gotovo uvek pisao o smrti.

– Ona je konstanta, ali ne proizvodi neki naročiti vid uznemirenja njegovih junaka, jer oni upravo u tom svetu i saznanjem te činjenice funkcionišu. Katastrofa i smrt, dakle, u delima Radovana Belog Markovića nisu u srazmernom odnosu. Ono što je potencijalno katastrofično u njegovim delima uvek je u vezi sa životom. Mogli bismo reći da u delima ovog pisca smrt ima povlašćen status – navela je dr Slađana Ilić, uz zaključak da se Radovan Beli Marković u svom delu sa smrću poigrava, da je sa njom vazda umeo i na svoj način čeznuo za njom....

Čuvar dostojanstva srpske kulture

– Lajkovac, iako mala varošica, postao je zahvaljujući Književniku kulturna sredina. Sve što je radio i stvarao bilo je u službi srpskoga jezika... Jednako voljen i poštovan od kritičara i kolega pisaca svih generacija, bio je čuvar dostojanstva srpske kulture, tako su ga mnogi videli. Gospodin, kavaljer, pre svega dobar čovek. Kao takvog ga se sećamo – bile su reči Biljane Bogdanović, direktorke lajkovačke biblioteke, koja će uskoro poneti ime Radovana Belog Markovića.